„…

И на тој земљи, још опустошеној, почели смо да тражимо начин, а не изговоре.

…“

Све то, о земљи, спаљеној, опустошеној, запуштеној и запарложеној, где-где уранијумом опогањеној, земљи која без обзира на све, како-тако рађа, и у себе прима наш народ, његову кожу и кости, давно је Стефан Немања објаснио:

„…

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.“

То, да се прекине са изговорима, то је потпуно у реду. Наћи начин уместо изговора, и то је сасвим поштено. Да ли смо пронашли прави начин? Да се разлијемо као вода низ планину у те, пусте, туђе ријеке…

Или је сво проклетство ушло у речи: „Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.“

Шта би био изговор у овој истини:

„…

И рекао сам већ, много смо ми мали за толику количину неправде.

…“

Или, још боље, чему служи патетична власт. Удварање је заразна болест. Њу преносе удворице. Кад крену да се удварају свом сопственом народу, тада је, ваљда крај. И то није крај почетка, па ма колико га и сам Черчил крстио, већ крај краја. И о томе је Стефан Немања, својевремено, има томе скоро хиљаду година, писао пажљиво:

„Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема…

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

…“

Ова би власт да буде власт за ове напољу, а просјак за нас, унутра. А истина је инвертована, просјаче напољу на сваком ситном кораку, а владају нама крупним стопама. Лако ће они и са њима напољу, и са нама унутра, проблем је овај Стефан, што једним оком гледа из неба, а са другим из земље. И све време врти главом…

Помислио сам да су сигурни у то што раде. Све док нисам прочитао:

„…

И изабрани смо на земаљским, а не на небеским изборима, за земаљску Србију.

На оним небеским, за небеску Србију, та прича је завршена. Има и ко да бира и ко да суди.

И нека њих, а ми ћемо се бавити нашим стварима, на нашој земљи.

Без скривања. И без изговора.“

Савест постоји. И ради свој посао. Она изједа, дрпа, као куче заражено беснилом. Осећају они то, знају да их једно око гледа са неба и друго из земље. Па као мало дете, чврсто зажмуре, убећени да их тада очи свевидећих речитих мудраца не виде. Али џаба:

„…

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.“

Ето, тако, изгледа да би наша власт да нас све стрпа у земљу, неку, земљаничку. Право за то потиче од земаљских избора. А то је, у ствари, тако лако. Од свега што треба радити, то је нешто најлакше. То би наш народ и сам урадио, без власти и егоцентричних владара.

Без скривања, и без изговора, нити је споразум у Бриселу почетак краја, нити је крај почетка. Овде се ради о крају краја. Једног малог народа, за који ће се причати да је некада имао земљу, овде, на Балкану, где је земља најлепша, а небо прелепо и широко. Малог народа, који је своје шуме пунио вилама, своје реке пио до последње капи. Зидао је високе цркве, тако високе, да на њих небо може да се ослони, па да се свака његова птица, док развлачи душе његових предака по свету, на куполама може одморити и окрепити. Без скривања и без изговора, овај мали народ, на крају свог краја, ради још само оно што му је преостало. Ћути и трпи. Трпња најбоље брише меморију, ћутање најбоље брише душу.

Још понеки крикне:

„Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.“

Још понеки верује да:

„Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.“

А анђео види свој дом, све саме богаље и просјаке, све поломљене кичме, и несрећне и слепе што тумарају…И нико да га позове да покаже шта му ту, у души влада. Мир?

Ништа лично, прескачем столећа, време је да се пожури…

Advertisements

7 thoughts on “Земљаника, тежа и од Гернике

    1. Сила задаје теме, свуда около просути су, симболи. Ми сада видимо само симболе силе. Да се, ипак, може дисати слобода, ваља се шалити. Ево, да почнем :), за ово што написах, симболичан наслов има Жељко Јоксимовић :), „Није до мене“, а шта тек рећи за:
      „Ma sto sam kriv
      sto svojim putem ide sudbina
      sto verov’o sam losim ljudima
      a nisam smeo to…“
      🙂
      Поздрав друже, брате по дисању слободе, скупљању симбола. Није то ништа до нас…

  1. Још синоћ сам прочитала текст. Оставља без речи, а мени некако није својствено да кад ме нешто помери из места не оставим бар неки траг.
    Овога пута ћу само написати да на свом блогу имам серијал „Завештања Стефана Немање“, а да си ти савршено уклопи те мисли са овим што нам је последњих година/деценија у глави.
    Хвала ти…

  2. „И изабрани смо на земаљским, а не на небеским изборима, за земаљску Србију“

    …Али су се заклиали у небеску Србију да би овладали земаљском!

    ПС. Има неке болене поетике у овом тексту. Не чита се као скуп чињеница. А, то притиска…
    Поздрав.

    1. Пре освајања власти, тог „споразума“ са народом, падале су велике заклетве. Власт је била циљ, мада су све говорили да народ поверује да ће власт бити средство. Тако ће бити и са овим, последњим споразумом. Чим се достигне циљ, следује пресвлачење. Народ служи само као застор, мада више ни срамота није нешто непожељно.
      Поетичност је у цитатима. Трудио сам се да све између цитата буду закључци, за мене неспорни. Они (закључци) мене притискају…
      поз

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s