Paradoksi

Твој деда Раде Чутурило је у тој бајци коју је сањао, сигурно је срео мог деду, Илију Малешевића, строгог господина родом из Мохача, који је (као и сви ми, потоњи) осуђен на сеобе и сељења, исте те ’41, баш некако у ово доба године (доба идеалног ваља, за проглашења независних држава…) бежао са мојом бабом и мајком из Осијека пут Београда. Мога деду, Србина из Мађарске, спасио је комшија, Хрват из НДХ, јавио му која ће му ноћ бити последња, ако не оде што даље…
У том сну, твој деда Раде сигурно је видео и реалност на коју се ослањао мој деда, реалност да га неће убити пошто му је жена била Немица пореклом, али његов комшија је био још строжији од самог мог деде.
А мој други деда, по оцу, Цинцар из Алексинца, био је у то доба рата у Крагујевцу. И у оном реду формираном на основу Наци закона који је вредновао један Наци живот к’о 100 наших. Е тај деда, Милан, док је клипсао у том реду за метак, чекао реалност све сањајући, имао је луду срећу да га неки Шваба, капетак, издвоји из реда. Препознао је локалног кафеџију, а требало је још пити вина и кафе у Крагујевцу. Е тај мој луди деда, кад је видео да неће по метак, затражи у том тренутку од Швабе да одвади из реда још неке, наше људе. А међу одвађенима је било Срба, Јевреја, а деда је брзо смишљао разлоге за сваког од њих, зашто би били поштеђени.
Касније, после рата, тај мој деда никад није причао о томе да је један од одвађених дошао по ослобођењу да му донесе папир и узме кључеве од кафане, пошто је деда, јелте био проглашен од народне власти за колаборационисту-кафана је радила за време рата, и то је била сарадња са окупатором. Никад му име није споменуо, а ни фамилију. А и шта би ми, потоњи, са тим. Али је деда често говорио имена и фамилије оних што су касали са њим у том реду, а није могао да их одвади. Говорио је колико су били стари, високи, које су били службе, некима је знао и боју очију…Преко стотину боја очију је тај мој деда Милан, Цинцар, знао да наведе, до краја свог, јефтиног живота. И то је говорио, за свој живот, да је то јефтина роба. Чуо је он то у свом сну, од твог деде Рада Чутурила.
Елем, Деки, ни јао, баш као ни ти, немам мржњу за те, неке „екипе“. Слушајући (и гледајући) своје претке, како су кусали туђе мржње, како су их, у реалности, све у себи, свако своју, издисали на самртима, како су окретали главу што даље од нас својих потомака, у тим судњим часима, гледали да издахнута мржња никог од нас, долазећих ни не опрљи, елем, не укаља и оскрнави, зарази ваљда, видим да сам ја, због тог недостатка (мржње) добро. Опет, можда је то само сан, овај пут мој, само мој. У реалности сам свакако примитиван, глуп и гадан, хришћанин и православан. И кад једног дана, сав такав, поново сретнем оног мог деду Илију, и овог другог, Милана, питаћу их за твог деду Рада. Знају се они, већ некако, као што зли иду са злима, добри са добрима, тако се и снови, па и сањари окупљају. Тако ти је то и са овим нашим блоговањима.

Нисам спомену реч „парадокс“. Баш сам се трудио :). А можда и лагим, мало. Можда је парадокс у свакој мојој, горе исписаној, речи. Као и у твом тексту, уосталом. Све те, никад наглас изговорене истине, творе правду. Као што све изурлане истине крију неку кривицу. Чудно, зар не. Чудно, али само у реалном животу. У сновима је све то много очигледније.

Зато сањај, Деки, веруј у сан што ти је пренет од деда Рада. У сваком сну увек ће постојати нека „екипа“, врага истераш кроз прозор, он улази кроз оџак. Гледај мржњу у очи, она прва попушта. Она је из реалности. Ми, искрадени из снова, што наших, што наших предака, свему лако гледамо у очи. И памтимо их, сваку боју, к’о онај мој безобразни деда Милан, што није ни сањао да ће једном, и на небу и на земљи, упознати оног мог другог деду, Илију, и твог деду Рада Чутурила.

*******

Знаш ли шта је парадокс :). Задња два месеца, свако мало, бар два пута недељно, ја уђем у ту Европу, прођем једно 40 километара, па изађем из ње. И знаш шта, ваздух исто мирише (и смрди…), птице исто лете (и каке, вала, све по шофер шајбни), а и чисто је на паркинзима (а запишано и засрано све оно земље уз паркинге…). Људи су сви насмејани, ујутро, а намрчени увече, понеки су насмејани (а и намрчени) без обзира на доба дана, и врло лијепо говоре, обраћају ми се, да их све разумем, да ли то раде баш због мене? или је то политика те ЕУ…биће да је случајност :). Бензин им је одличан (само сваки други пут, кад сипам, мотор ми штуца…), и аблендују ми кад идем на полицију, а ја сам очекивао да ће да ме тужакају мобилним тој истој полицији…И тамо у тој 40 километарској Европи, која ме трпи, пада киша, а има и дуга после…Било је и снега, па и на ауто-путу, али чистили су га одма’. Не видех ја довољно те Европе, свега тих 40км, а кажу да је она сва иста. Ја ћу да им, свима, верујем. Она онда много личи на ову моју земљу, земљу твог деда Рада и мојих деда Илије и Милана. Само…некако…мени је ова наша увек малко лепша. Бар  за један више да се никад не обрише 🙂 што би рекли неки стари клинци 🙂

 

oblogovan

Ovih dana (a možda i meseci, godina, pa i decenija) napetosti oko nas su nešto pojačane, pa otud ovaj post…

Ja volim svoj narod. Eto, prosto i jednostavno – volim ga. I hrišćanin sam, pravoslavac. (Bez velikih slova, namerno)

Zanimljivo je da, izgovorivši ove dve rečenice, za ljude koji se deklarativno bore protiv mržnje i diskriminacije bilo koje vrste već postajem: primitivan, prost, glup, zatucan, neobrazovan, ‘’seljačina’’, masan, prljav itd. itd… I to je, po meni, neverovatno zanimljiv fenomen.

A opet, dovoljno je pohvaliti Anđelinu, ili popljuvati Dobricu Ćosića, Matiju Bećkovića ili nekog sličnog, te odjednom postaješ visok, plav i lep, mirotvorac, inteligentan, obrazovan, krasi te toliko vrlina da nemaju gde da stanu po tom vitkom telu i briljantnom umu…

Sigurno je da ni ovaj tekst ne može imati nikakvog odjeka u moru besmisla, ali blog, između ostalog, tome i služi, da kažeš to što želiš da kažeš, koliko god…

View original post 872 more words

Advertisements

10 thoughts on “Paradoksi

      1. Ту сам и кад не оставим траг…
        Неки дан сам баш овде пронашла инспирацију за „Бајку о три прасета“.
        Такао да ХВАЛА на едукацији и инспирацији.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s