Површност као основа ревизије

(зашто овакав наслов, прочитати текст Србија у зачараном кругу)

„Umesto da bude vrednosni orijentir i ideja vodilja budućnosti, zahvaljujući anahronim vrednostima koje sadrži u sebi, kosovski mit je postao svojevrsni vekovni tamničar srbijanskog društva.“

А шта је то „косовски мит“? Шта га то твори, обликује, формира? Аутор текста креће у разоткривање:

Jedna od dominantnih lažnih predstava koja je prihvaćena kao neupitna istina jeste ona da je Kosovo oduvek bilo kolevka i centar državnosti Srbije. Ako se vratimo na sam početak, naći ćemo da je mesto nastanka prvih srpskih država bilo u trouglu između današnjeg Sandžaka (Raške oblasti), Hercegovine i Crne Gore. Kosovo se u tom ranom periodu javlja kao periferija koja tek povremeno ulazi u sastav teritorija pod kontrolom srpskih dinastija. Jedini period kada je Kosovo, u širem značenju, bilo deo centralnih teritorija bio je u vreme Milutinove kraljevine i Dušanovog carstva. Podatak da se i fatalni Kosovski boj dogodio u centralnim delovima Kosova svedoči o perifernom značaju te teritorije čak i u vreme kneza Lazara Hrebeljanovića. Da je bilo drugačije, odsudno presretanje nadolazeće osmanlijske vojske bilo bi organizovano daleko južnije, kako joj se bez borbe ne bi prepustila „kolevka i centar državnosti“.

Површност. Веома велика и спекулативна површност, више за циљ има да умањи, обеснажи, релативизује и одгура на периферију читав један период, читаву једну територију, свесно или не, жмурећи на непобитне историјске чињенице:

На државном сабору у Скопљу, на Цвијети 9/4. 1346, свечано је проглашен српским патријархом дотадашњи Пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јоаникије II. На том сабору, осим цара и властеле из целе државе, присутни су били не само сви архиепископи, митрополити, епископи, игумани и други представници цркве из Пећке и Охридске архиепископије, него и из освојених подручја Цариградске патријаршије и Свете горе. Као гост присуствовао је сабору и бугарски трновски патријарх Симеон са својим епископима и другим вишим свештенством. Том приликом је решено, да неки угледни епископи у старим српским земљама, као скопски, призренски, зетски и рашки, добију наслов митрополита; скопски митрополит да се сматра првопрестолним, пошто је био у царевој престолници. Охридска архиепископија, која је сва ушла у састав српске царевине, остала је и даље аутокефална. Само је њен архиепископ морао признавати првенство части Пећком патријарху. Грчке епархије у новоосвојеним крајевима, које су раније потпадале под Цариградску патријаршију, подвргнуте су јурисдикцији Пећког патријарха, као и Св. Гора са својим привилегијама и имунитетима. Седам дана после проглашења патријаршије, на сам Васкрс 16. априла 1346, Бугарски патријарх Симеон, с новим Пећким патријархом Јанићијем II и Охридским архиепископом Николом, у присуству целога сабора, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. (опширније о овоме пише у тексту Историја Пећке Патријаршије на Википедији)

У котексту оног времена, доба XIV века, па и који век касније и пре, и у контексту друштвеног утицаја цркве, чиста је лаж и нека недобронамерна потреба да се читав један простор скрајне на периферију, и тиме, као, демистификује његов значај. Управо су српски патријарх Арсеније III Чарнојевић и, касније Арсеније IV Јовановић снагом свог друштвеног утицаја повели велике сеобе Срба. Велике, значи многољудне, масовне. Ако је Косово и Метохија била периферија, предграђе, другоразредна област, како ли је, и шта је онда центар државности српског народа?

Након година великих мука и несрећа српског народа (након Косовске битке), и тада, као и сада, сплетом пуно околности и утицаја учених и мудрих људи наступа период обнове:

„У вези с тим духовним животом била је и стална тежња, да се обнови црквена самосталност и организова институција, која ће окупити у једну духовну заједницу све православне Србе под турском влашћу. Ранији неуспјеси у томе правцу довели су до повољних резултата у почетку друге половине 16 вијека. Тада се на султановом двору у Цариграду налазио, већ у врло угледном положају, потурчени Србин Херцеговац Мехмед Соколовић, потоњи велики везир Сулејмана Величанственог. Мехмедовом интервенцијом пошло је за руком његовому рођаку Макарију, ранијему хиландарском калуђеру, да 1557. добије од султана одобрење за обновљење самосталне Пећке Патријаршије. Охридски архиепископ био је немоћан да ишта предузме против ове акције, која је имала тако моћног заштитника на султановом двору. За првог патријарха обновљене Пећке Патријаршије постављен је сам Макарије. У састав обновљене П. П. ушле су тада не само све српске земље, које су и за царева Душана и Уроша биле саставни дио њен, него и све друге земље, у којима су Срби живјели под разним господарима или су их населили емиграцијама за вријеме турске инвазије. Тако је обновљена П. П., поред свога старог територија у Јужној и Сјеверној Србији и Црној Гори, обухватила још двије епархије у данашњој Бугарској (Ћустендил и Самоков), цијелу Босну и Херцеговину с Далмацијом, Сријем и Славонију с Хрватском, Банат и Бачку с Барањом, све до више Будима, Темишвара и Арада, гдје су се, бјежећи пред Турцима, населили многи православни Срби. Охридској архиепископији остали су само крајеви јужно од Тетова, Скопља, Велеса и Штипа (Охрид, Битољ, Прилеп, Кавадар и Струмица. Тако су први пут готово сви Срби дошли у једну народно-црквену заједницу, која је стекла ванредних заслуга не само за очување и проширење православља, него и за одржање и развијање српске националне свијести.“

У одржању и развијању српске националне свести, у саборности, нема мита, нема „кићења“ украсима, нема силиконских надоградњи и пумпања. Само чињенице. Сурове и сирове, али чињенице. Огромне су временске и све друге дистанце, али то никако не може бити оправдање за периферизацију. По мени, и реч „мит“ је вишак гардеробе, и последица је више очаја и немоћи данашњих Срба и њихове данашње државе. Данашње комадање Србије (у коме свој нескривени допринос даје и аутор текста изједначавањем Војводине и Косова у бити настанка/нестанка) посматрано у историјском контексту, није новотарија на коју би Срби као народ требали да буду изненађени.

Чињенице се пишу (и читају) са пажњом и разумевањем:

A 1690 godine Arsenije III. Čarnojević, patrijar Srpski, na pozivanje cesara Leopolda I. pobuni narod Srpski protiv Turaka, i u jedan put prevede u Madžarsku 37,000 familija, i naseli Srbe čak do više Budima.[11]

Vuk Karadžić, Opisanije naroda – Pregled stare istorije

Godine 1737 patrijar Arsenije IV Joanović na pozivanje cesara Karla VI. podigne opet narod Srpski da bježi u Madžarsku, no Turci opazivši zarana, više naroda pobiju i porobe, nego što s njim prebjegne na ovu stranu (sam je patrijarh kazivao, da je u Karlovcima snio uoči božića, kako je Bog od njega iskao odgovor za 80,000 duša, koje su njega radi izginule!).[11]

Vuk Karadžić, Opisanije naroda – Pregled stare istorije
Да не бих био пристрасан, ево једног извора који није српски, а само документује чињеницу о сеоби и масовности:

od oko 580.000 Srba koliko je živjelo u Hrvatskoj 1991., velik je broj bio zahvaćen ideologijom srpskoga ekspanzionizma i komadanja Hrvatske- što je uglavnom opravdavano formulom da Srbi kao nacija imaju pravo na samoodređenje, bez obzira na republičke granice, te da svi Srbi žele i trebaju živjeti u jednoj, vlastitoj nacionalnoj državi. Iako je proteklo dosta vremena, još nije dovoljno jasno koliki je dio hrvatskih Srba sudjelovao u agresiji Srbije i JNA na Hrvatsku. Glede samih Srba u Hrvatskoj, događalo se nekoliko simultanih procesa: većina se Srba na područjima u kojima su činili etnički majoritet priključila velikosrpskom projektu, dok je manjina, ne želeći sudjelovati u tom, emigrirala u Hrvatsku, Srbiju, Crnu Goru, Sloveniju i druge europske i izvaneuropske zemlje. U narastajućem sukobu, hrvatski Srbi na područjima u kojima bijahu u manjini ponašali su se različito: dio je na područjima koja graniče sa zacrtanom «RSK» također ušao u mašineriju agresije; dio je emigrirao; dio se priključio hrvatskim vojnim snagama. Također, određeni je broj, bilo ideološki motiviran, bilo kao reakcija na maltretiranja i prijetnje koje su se zbivale na teritoriju pod kontrolom hrvatskih vlasti, a do kojih je došlo ili kao reakcija na srpsku agresiju ili su bili izrazom šovinističke netrpeljivosti i koristoljublja- prešao na područje «RSK». U svim tim komešanjima može se reći da je neto rezultat bio da je na ozemlju «RSK» 1992. bilo oko 200.000 ljudi, skoro isključivo Srba, dok je u samoj Hrvatskoj ostalo 150.000-180.000 Srba. Preostali dio je iselio u Srbiju, zapadnu Europu i druge zemlje.

Значи, елементарна математика 580-200-(150 до 180)=око 200 хиљада би био тај „преостали дио је иселио…“. Без улажења у веродостојност извора и свега натрпаног, само посматрајући пусту математику (а ни она не мора да је апсолутно тачна, али нека…). Зашто и откуд Срби са територије данашње Републике Хрватске у причи о тзв. Косовском миту. Једноставно, ради сагледавања принципа, што би рекли „како то функционише“. Кроз векове, одржање и развијање српске националне свести било је изложено сеобама, под притиском моћних империја, Турске, Аустрије или Аустроугарске, Немачке, данас УСА и ЕУ. „Косовски мит“, његов алтер-его је, у ствари, наћи безбедно место, сигурну кућу за народ. Но вратимо се на текст који је био повод:

Prvo je dugotrajnim procesima došlo do promene etničke strukture, da bi ti procesi na kraju bili krunisani ratnim pobedama zagovornika prava na samoopredeljenje. Vojvodina se tako našla u državnom okviru Srbije, dok je Kosovo po istom scenariju, osam decenija kasnije, iz tog okvira nepovratno izašlo. Posmatrajući današnji etnički pejzaž Balkana, jasno je da srspki nacionalni korpus više ne poseduje kapacitet da svojim državnim projektom istovremeno obuhvati i Vojvodinu i Kosovo, što je u krajnjoj liniji rezultiralo faktičkim stanjem koje sada teži da bude politički i pravno verifikovano.
Ја не знам, искрено, шта би то требало да буде „државни пројекат српског националног корпуса“. Али знам да такав говор, такав манир, обележава један исконски страх, једну карту која сигурно добија, у контексту „разумевања“ стања на терену, и у контексту интересовања, па и интереса моћних империја. Егализација Војводине и Косова је мангуплук, данак површности и незнању. Тражење, и добијање дозволе да населиш изгнани народ је ипак, једна прича, отимање, паљење, силовање, убијање жена и деце, нешто сасвим друго. Све је то слика достигнутог цивилизацијског нивоа, ширине поимања власништва (и начина како до њега доћи), тако да у овом поједностављењу има више пакости и злурадости самог аутора, него неког корисног штива.
Међутим, свака добра површност има и добру моћ конструисања.

Pod pritiskom iskrivljene slike realnosti, srbijanska državna politika prema Kosovu po pravilu se svodila na tumaranje u mraku koje nikada nije nudilo odgovore na ključne probleme koji opterećuju albansko-srpske odnose. Zvanični Beograd nikada nije prihvatio predstavnike kosovskih Albanaca kao legitimnu i ravnopravnu pregovaračku stranu.

Слика реалности јесте искривљена. Али аутор текста повећава радијус те кривине. Прича о албанско-српским односима? У ком контексту? Прича у XXI веку, о времену сецесије држава од СФРЈ, о глобалном приватању чина сецесије, а пет минута касније успостављању правила о неповредивости граница, прича о праву на самоопредељење, али само за неке, не за све, прича о повредивости граница опет пет минута након приче о неповредивости граница, прича о односима државе Србије према националним мањинама, па и Албанској националној мањини, о јавној тајни како се и на који начин лидери те мањине богате, што од саме државе Србије, што од организованог шверца дроге, оружја и људи, па и људских органа, прича о правима без обавеза, прича о чему?

Danas, kada više nije upitna realnost kosovske nezavisnosti, postavlja se pitanje cene razaranja kosovskog mita u njegovom neminovnom predstojećem sudaru s realnošću. S obzirom na snažan uticaj koji taj mit ima na stanje političke svesti u Srbiji, ključno pitanje je šta će popuniti upražnjeni prostor koji će u jednom trenutku nastati u bazičnoj vrednosnoj sferi. Možda će taj bolni, ali otrežnjujući ishod predstavljati istorijsku šansu da Srbija napokon, bar i kao poslednji vagon, uhvati priključak u kompoziciji evropskih nacija i da svoj budući vrednosni okvir neposrednije veže za egzistencijalna pitanja.
Не знам ја много о тој реалности косовске независности. Ни сам аутор текста ваљда не мисли да је подизање споменика Билу Клинтону израз те реалности. Кандидата за спомен обележја је читав низ: Весли Кларк, Хавијер Солана, Тони Блер, Џемјс Холбрук, па и Џејми Шеј по мало…Озбиљно се ту сада кандидују и две жене, Ангела Меркел и Кетрин Ештон, све сама албанска имена. О тој независности може се говорити само као о вољи једне велике Империје и ништа више. О косовском миту у Срба нема се шта говорити, ирационалан је страх од „попуне тог упражњеног простора“. А „отрежњење“ је могуће, ако му је претходило пијанство. А они који се селе, који беже да сачувају главе и голотињу соственог постојања, то не раде пијани. Тако су мени причали моји преци, избеглице. Тако то ја причам својој деци, можда будућим избеглицама.
Слажем се са термином „композиција европских нација“. Мене то одмах асоцира на возић. Најбоље је оном вагону на крају, он је своју „руду“ утурио неком испред. Сви међу вагони имају осећај нелагоде због оног иза и у исто време осећај задовољства због оног испред. Локомотиви је најтеже, ем има утурену руду од позади, ем се зноји и вуче лењивце. Из тог угла, драго ми је што је српска држава тај вагон на репу.
Није ми драго што ревиденти историје уживају у својој површности, што у форми озбиљног теоретисања мрсомуде о националним митовима, националним корпусима, а све јавно. Српски национални корпус би одавно рекао „Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси.“ Тако је и са овим текстом. Ето, трудио сам се да га „одбраним“, али површност је опака болест данашњице, готово као куга некада. А израда конструкција на лажним темељима, то је још опаснија ствар, то му дође као сида, а она шчепа па иако је турен презерватив, у форми неке од великих империја.
Ништа лично, мало демитологизирамо 🙂
Advertisements

2 thoughts on “Површност као основа ревизије

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s