Тамна је ноћ…

Почео бих, симблично од самог краја једног размишљања:

Kako je nekada rekao Đinđić, Srbija može da uđe u EU samo ako to njeni čuvari ne znaju. Zato je ovo konvertitsko vreme. Pričekajmo da vidimo rezultate.

Бит разлике прича око улажења Србије у ЕУ, приче покојног премијера и „конвертита садржана је у томе да је за Зорана Ђинђића Европа била УЛАЗ, а за данашње владаре она је ИЗЛАЗ. Ради се о дијаметрално супротним визијама, и то не у теоретском смислу, баш напротив, у суштој пракси.

Неретко, врата на која се улази у неку установу налазе се тик уз врата кроз која се из ње излази. Слично томе, а и у потпуном духу српске довитиљивости (духовитости, можда боље рећи, она ситуација кад је „густо“ а ми направимо виц од ње, да се све мало „опусти“…) „конвертити“ својом стратегијом досезања ЕУ чине један, на први поглед, вицкаст гест, правећи се као „шашави“ док гледају кроз стаклена врата и читају, додуше наопачке, ЗАЛЗИ, као идеално место за ушуњавање.

То, наопачке, врло је непријатна ствар. У наведеном размишљању (линку с почетка) некако нехајно се нанизало доста тога. Рецимо:

Novo je to što se odvijaju procesi u pozitivnom pravcu – rešenje Kosova i naših granica, borba protiv korupcije i datum za EU.

Овако збутано, па и да је реч само о процесима, врши се пеглање, шишање, како год, Косова, граница, корупције и датума. Као да се једном пеглом, или једним маказама, тако просто, једноставно, од млађане, неугледне сељанчице преко ноћи ствара краљица лепоте и модних писта. То „преко ноћи“, које карактерише непристојна богаћења у нашој земљи, или стицање популарности, диплома неписмених, неваспитаних, па и криминалу посвећених разних одрода и ликова, до скора мрзак метод постаје неприкосновен. Лоше је ако га усваја она групација људи која је до скоро просперитет видела у другим вредностима-образованости, васпитању, култури, грађењу и поштовању институција, рецимо, поштовању права, моралу и моралности. Лоше је, значи да је „она друга“ опција истерала своје. Дефинитивно. Преображај, промена свести сваког појединца, о чему је покојни Зоран Ђинђић стално говорио, догодила се, али на супротну страну. Наопачке. Па се, уместо поштовања његове визије, она данас неретко злоупотребљава и од оних који су за себе сматрали да га разумеју. Или га нису никад разумели, или је реч о нечему још ружнијем.

Размишљање класификује чуваре Србије на три групе-групу „Стој!“, групу за децентрирање и групу неверника „конвертитима“. Оваква анализа осим што уобличава скуп чувара, етикетира их и као еуроскептике, али излиставањем по имену и презимену, представља гест сличан гесту неких ултра покрета који су правили своје спискове за…шта ти ја већ знам. Још један знак да „она друга страна“ успева да наметне правила понашања супротном табору. Као легендарни виц о Јапанцу који испред стакленог зида акваријума демонстрира Босанцу „утицај више  интелигенције“ на некој риби…

Поштовање институција.

Ako se malo više potrudite, pronaći ćete i zavetne misli samog poglavice, patrijarha Irineja, koji u poslednje vreme često obilazi dvore Predsednika republike.

Услед негативног тренда и патријарх је „преко ноћи“ од поглавара постао поглавица. Иако ово, по мом мишљењу превазилази све границе доброг укуса, за поштовање је степен бахатости. Обећава.

Добро у свему томе је што се све то показује. Сав тај анимозитет, ароганција, преточени (прилично непажљиво) у размишљање, у речи, много говори о томе како су еволуирали чувари Зоранове визије. Оно лоше је да је општа слика друштва upsidedown Зоранове визије. За то пешагање у Европу сада ћемо и чарапе да преврнемо, па спринт. Мелодраматично и патетично. О свему важном, суштинском, о томе ћемо, као што рече Скарлет Охара, размишљати сутра.

Од доба кад је Зоран говорио о „чуварима Србије“, са пуним смислом и у реалном контексту, до данас, само је једно неспорно. Србија је продата земља, пуно њених грађана је продато, на разне начине, нужна промена свести у глави сваког појединца није се десила у правцу бољитка за самог тог појединца, па самим тим и за државу. Промена свести отишла је у правцу наметања фанатизма, по сваку цену, па и по цену прихватања „вредности“ и понашања оне „друге“, обесвешћене Србије. Сад се више и не зна ко је ту ко, и ко шта чува. Сад је само битно да се прода, обави трансакција и збрише (са ловом, привилегијама, славом, местом у историји…). Није било за очекивати да ће овај мото приватничког духа, мазни лову и бриши, толико широко да се разлије по друштву. Али, да успешно функционише, да је примамљив, то је очигледно. Да се због њега промене уверења, размишљања, манири, и то значи, може. Шта остаје, а да не може? Мислим, само молим, немојте злоупотребљавати покојног премијера. Његову поруку и његову визију. Вероватно и не осећате колико га јако убијате поново. Верујте ми на реч. Друго што бих заложио и немам, а и не умем да тргујем са савешћу.

Некако случајно, баш ових дана често пролазим кроз Шамац, и увек, случајно, осетим неки ирационалан мир, и понос, што сам „познавао“ Зорана. И срећу да сам га гледао и слушао. Пажљиво. Захвалност неком тамо горе што сам један део живота био привилегован да га слушам и учим његову визију. Верујем да је она данас још даље него што је била, када је он био жив. Али то и није неки разлог да је се одрекнем. Преко ноћи, на брзака.

Ништа толико лично, само мало размишљам, о неком тамо размишљању, о промени свести, трговини, злоупотребама, и све то „преко ноћи“. А ноћ је тамна, како каже Бора Чорба…

Advertisements

One thought on “Тамна је ноћ…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s