Само муву на брзака…

Један мој професор волео је да ми каже:“Знате колега, у животу, само се муве хватају на брзину.“ увек када сам неке своје брзоплетости покушавао да одбраним. Данас прочитах:

Агенција Ројтерс оценила је да је Дачићева изјава најновији знак да је Београд направио историјски заокрет у журби да осигура преговоре о пријему Србије у Европску унију.

Реч је о изјави премијера „да се десет година лаже да је Косово српско.“ Можда је ова изјава плод журбе, можда. У њој је ипак сабијено много недоследности. До скора је то било такозвано Косово, или се јасно говорило о Косову и Метохији. Зашто је оваква изјава пала баш на дане убиства премијера Ђинђића, па још све то, у вези лагања, треба да почне баш пре десет година. Чудне везе, и коинциденције.

Јасно је да премијер не упућује ову поруку грађанима државе Србије, ја ту рачунам ону државу која има окупиран део своје територије, и нарочито грађане који на окупираном делу територије државе Србије живе, па били они Срби или Албанци. Ова изјава је наставак изјаве о столици у уједињеним нацијама.

Дачић својим изјавама шаље отворене поруке западу да је баш он тај који је на себе преузео да препарира грађане Србије на формално признање нове државе на Балкану. По мени, то је пре свега језив пут да се уђе у историју, али ми се чини да је њему до тога јако стало. Не знам шта кажу они људи који су гласали за њега и његову странку. Они ћуте и чекају да виде шта ће да се деси. Али није им ни замерити, премијера маестрално промовишу разни „грађански“ оријентисани Еуропејци (само по пореклу из Србије, али и на привременом боравку у њој, до коначног уплива у ЕУ) попут Весне Пешић, Басаре, и још по неког заговорника недирања премијера „по сваку цену“ па и цену разоткривања криминала, и то оног врхунског. Та фраза „по сваку цену“ сада је потпуно одређена, цена је део територије, формално.

Не знам како се осећају Срби на КиМ када ово чују, прочитају, када им неко кога они сматрају и признају за свог премијера, каже да су се за*ебали. У сматрању, и признању. Не знам шта ради српска дипломатија која обиграва разне земље и куми и моли их да не признају тзв.Косово? Знам само да се нека Ештон, и неки Филе, и неки словенац добро осећају када Дачић запишава велики труд Вука Јеремића (из доба кад је био министар спољни), па чак и фамозног Боте који је у тим стварима лавирао и избегавао што се избећи дало (само по том питању, никако шире).

Егоцентризам овог, ипак малог Слобе (малог у сваком смислу), лепо се огледа у секвенци „…да СЕ десет година…“. Значи, општа лага, али нико није одговоран. Тим „се“ он (може му се) хоће да аболира све пре, па и самог себе по мало. Као у оној песми Забрањеног Пушења „Ја нисам одавле“.

Не знам како људи замишљају тај „инструмент запада“. Мени је ово све прилично јасно. И очигледно. „Велики“ Слоба истрговао је са Србима из Хрватске, пробао (па на срећу омануо) да тргује са Србима из Босне. Мали Слоба, попут свог духовног тате, тргује са Србима са КиМ, и то врло успешно. Поклања људе и земљу, к’о да му је све то прави тата оставио. Обезбеђује се западом, локалним еуро верницима, а у позадини ко зна са ким (чим) још, када могу да се замрзавају криминалне работе и афере.

Патетично је сада призивати митове и историју. Издаја Вука, издаје неких Вукова после, све то сада, када се пише срамно поглавље историје српске државе, делују као причице пред спавање. Као бајке, попут оне о Ивици и сестри што залуташе у шуму у којој живи зла вештица. Али има неке аналогије, ту је Ивица, ту је залутавање, ту је и шума, није тешко одредити персонификацију зле вештице. Ваљда би се у улози сестре најбоље снашла екипа из напредне странке, они прате и гледају како да помогну Ивици да не буде скуван…Све то тако иде, само фали хепиенд. И симболичка питања, које ту хепи, и кад је ту енд. Па и на то би се дало одговорити. Мени се бар тако чини.

Нема патетике, нема ни бајке. Све је то демонстрација силе и ароганције, с једне стране, и врхунског лицемерја, удвориштва (до огавног полтронства) и бесрамности, с друге стране. Све то, с друге стране, некако су најважније особине и самог српског друштва данас, то су карте на које свакако треба играти. На жалост. То су примарни параметри нашег система вредности. Они су успостављени много пре оних десет година о којима прича премијер. Они су на врх критеријума успешности баш и постављени за доба Слободана Милошевића, ко се још сећа малог Марка, гајбица и које чега све не. Има томе двадесет година, па и више.

На људима, оним обичним грађанима је избор. Да ли прихватити такав систем вредности, прилагодити се, уклопити, или се одупирати? Линија мањег отпора каже „уђи, уђи слободно…“, али линија здравог разума каже супротно. Линија здравог разума, када се пређе једном, више се не види. Као да је обрисана. Зато сам ја на линији здравог разума. Оном другом свету, са линије мањег отпора, сигурно се чиним као неко без разума, а то ме баш некако заболе. Ја могу да кохабитирам (јој израза) у свом свету који се не види од оног света са линије мањег отпора, свестан да тај свет мени не може ништа. Лако је за мене. Шта ћемо са онима који су издани, продани, поклоњени, избегли, маргинализовани, заборављени…забрањени…обесправљени, као људи. Колико јуче, а богами и сутра. Шта са њима, недужнима? Њима премијер није рекао ништа ново, ништа истинито, и ништа њима вредно. Бојим се да ће баш они њему највише да суде, кад све ово једном прође. Они и ови мали, што их мајке возе у колицима и шетају по парковима…Ти мали, што сада слушају углавном праве бајке, попут оне о Ивици и сестри…

Елем, мој професор (веома се поносим што га познајем) који је поучно говорио о брзању и брзини, никад није претендовао да својом изјавом уђе у анале мудрости, попут кинеских или мисирских мудраца. Не, само је практично указао да све има своје време, место, начин. Ово што ради премијер некако нема ништа од побројаног, а најмање има смисла (мени, са линије здравог разума). А бесмисао се одвија, тече, и представља реалност. Ми са линије здравог разума постајемо једна обична имагинација. Бар да можемо постати мит…или нека бајка. Па да одатле крене инверзија система вредности, овог данас , преплављујућег. А тако бљутавог и огавног…

Ништа лично, у овој недељи у којој је умро Уго Чавез, а наш Асмир Колашинац свима показао да може да се воли своја држава, у овој недељи у којој су поменути јунаци Уго и Асмир показали да није све у парама и злату, моћи и сили, па чак и кад са њом располажеш, само размишљам наглас…

Обрати пажњу, муво
Advertisements

4 thoughts on “Само муву на брзака…

  1. Odkada sam pročitao ovu vest osećam se vrlo bedno, jadno, ružno… Ceo dan vrtim po glavi šta bih sve rekao. Ali, evo, rekao si ti i hvala ti na tome. Ja nemam snage ni da kažem ništa.
    Uzgred, ako mi neko otme novčanik i potroši novac, to i dalje ne znači da novac i novčanik nisu moji, to samo znači da mi je to neko oteo…
    Ipak, u pravu si, čovek je odlučio da uđe pošto-poto u istoriju… Verujem da je svestan da ovaj narod ume da promeni imena vremenom. Tako je Kobilić izgubio početno slovo “k“… Bojim se da će Dačić izgubiti završno “ć“…

  2. Кад сам прочитала његову изјаву… Онај осећај немоћи, кад бих свашта рекла, али не знам одакле да почнем. И онда дођем у комшилук и…
    Како написа Облоговани, ти си рекао за све нас. И хвала ти на томе.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s