Колатерална нација

коментар на текст, и још по нешто…

Нај део текста је онај који преиспитује мотив(е). Живети на овим просторима, боље речено, преживети и проживети све облике бруталних утицаја на психу човека, огроман „рад“ на томе да му се саопшти: сва истина, пуна информација, зло, све то на разне теме, од рата до стандарда, тог човека врло успешно одваја од реалности, а последично и од рационалности и објективности. Обичном човеку остају само наговештаји. И нада. Нешто на шта и нема право, обзиром да живи у екстремним условима, у којима је исход сваке ситуације, на неки начин познат, предодређен.

Елем, мотив. За рат, ратовање. Нема дилеме да је тај рат био грађански, интерни (са доста екстерних „прилога“, али суштински унутрашњи). Појединачно гледано, Словенија, потом Хрватска, то је била жеља за самоопредељењем и одцепљењем. Природнији, и вероватно бескрвни пут би био прво „освојити“ самоопредељење до одцепљења. Па потом, коначно, одцепљење. Ко се још сећа оне чувене синтагме „раздруживање“? Тако се долази до основе, до мотива. Слика тог мотива је суштинска деструкција државе. И Устава. Готово тренутно формирају се два „глува“ блока, свако прича само своју причу, што гласније то боље, пошто се не чује прича оног другог блока. У сваком блоку постоје и они који, по задатку, слушају пажљиво онај други блок, филтрирају и мудро показују оно што рођеном блоку одговара. Тако функционише сатанизација. И ко зна шта све не још, легално (?) наоружавање до јуче цивила, паравојске са свим обележјима националне војске, увоз оружја преко граница  (граница чега, које државе…). Зашто је све ишло прилично брзо, са прескакањем корака који су могли да обезбеде мирнији ток? Просто, реч је о криминалном акту и криминалном делу, ако дуго траје, актери су све доступнији тој оцени. Овако, брзо, најбрже што може, и све ће се завршити „повољно“.

Како је могуће да деструкција, сецесија буду нешто добро, позитивно, и све то још у доба када се на Европском континенту ради на унији, конструкцији заједнице држава. И ту постоје очигледни разлози, интерне и екстерне природе. Једноставно треба прихватити Титов облик владавине Југославијом онаквим какав је-модерни деспотизам. Није мали број примера у историји да су се империје урушавале након смрти владара. Урушавање се манифестовало комадањем деспотије на читав низ малих државица, са мини-деспотима који су, научени по моделу великог вође претходника, сводили своју моћ на ниво сопственог политичког, моралног, па и интелектуалног капацитета, како ко и колико. Модерни деспотизам не треба посматрати са плус/минус предзнацима (мада су жртве, прогони, хапшења, дисиденти свакако великог броја) већ само као облик који не даје прилику да се успостави здрав политички контекст након одласка деспота. Ко се данас сећа „колективног председништва“, травел председавања државом и сл.? Разлика између средњевековног и модерног деспотизма само је у томе, да је модерни понудио какав-такав облик наставка приче (то „колективно председништво“, плус још можда „кохезивне елементе“ (ЈНА) и ту би причи био крај). Али тај модел очигледно је подценио апетите долазећих мини-деспота, њихову приврженост изворној идеји „братства и јединства“ је преценио. Суштински, ови су једва чекали да газда умре, па да се дохвате својих „заслужених“, „тешком муком“ стечених позиција. Треба споменути и допринос екстерног фактора, битан је интерес моћних држава (пример Немачке, у случају Хрватске, или сада УСА у вези тзв.Косова) и држава окружења (Мађарске територије за наоружавање у Хрватској, или комшија Србије у НАТО бомбардовању…), али су то све „контролисани“ и врло ограничени ефекти, са задовољењем појединачних циљева, ништа више и ништа до чега реално не би ни дошло, да није било одличних услова за грађански рат.

Треба обратити пажњу да је добра брзина реализације деструкције државе постигнута и захваљујући добрим припремама. Сећам се приче мог оца који је служио ЈНА у Словенији, како се тада, шездесетих година прошлог века чудио зашто Словенци, када иду на годишњи одмор у Хрватску, на море, резервоаре кола пуне до врха, и још точе по две канте од 25 литара у гепеку, на уштрб гардеробе коју би понели. Касније је схватио, да Словенци гледају да што више својих пара оставе у Словенији. Касније је схватио да су налепнице на ресторанима по Марибору, на којима су прекрижени пас и војник, били озбиљна ствар. Значи, шесдесетих, свега петнаестак година, двадесетак, након НОР-а, Јајца, Бихаћа, Неретви, Дрвара…Ни једна генерација није прошла, а ново учење (религија, индоктринација) већ је почело да, паралелно са владајућим, отвара врата. Тако, са једне стране, иду радне акције, нација Југословен „расте“, а са друге стране, истовремено и паралелно, „ми гледамо своја посла“.

Они блокови, које помињем раније, све су више различити у својој бити. Не своди се све на „за“ и „против“ Устава, „за“ и „против“ деструкције (односно нове конструкције), мотиви се боје свим расположивим бојама, које треба да покрију, као масна фарба, и оне „раније“ злочине, што масовне што појединачне, Јасеновац рецимо масовни, или раније атентат на Радића у Београду, још пре, или убиство Краља…

Свет је спокојан, модел раздруживања је већ „прошао“ (СССР), зашто не би и у овом случају. Питање је само обима и карактера „колатералне“ штете, али то је другоразредно питање. Битан је модел, који функционише, контекст и није толико битан.

Ту настаје проблем суда у Хагу. По страну та бесмислена идеја о његовој улози у помирењу у региону. За тако нешто нема елементарних услова. Суд није успостављен да осуди деструкцију, сецесију, већ напротив. У бити тај суд функционише као ревидент саме повеље Уједињених Нација. Врхунац су бомбардовања Срба у Босни и Србији, која као да се никад нису ни догодила. Успостављен на издеформисаним мотивима, тај суд је de facto политички инструмент. Такве су и пресуде. Остају само жртве, са својим основним болом, који овај суд својим деловањем само усложњава и надограђује. Сваку страну рата понаособ, и сваку појединачну жртву. То је стање потпуног апсурда, све жртве постају невине, али и сви њихови живи потомци са уверењем да су и они жртве. У име чега? Хашки суд, ако ћемо слободније да га тумачимо, индиректно треба да „очисти“, да аболира све оне екстерне државе које су се укључиле у грађански рат у бившој СФРЈ. И тај циљ се успешно спроводи. Он пере савест разних Клинтона, Холбрука и којих све не чиновника држава које за сецесију (симболички) вешају и разапињу, зар не?

Има још пуно драматичних последица које Хашки суд производи, оних лонгитудиналних, на које ће се освртати потомци свих сада живећих у региону. Рецимо, Србија је прва држава у свету која је изручила свог бившег председника. Без улажења у то да ли је оправдано или не, тај чин је ускратио могућност грађанима Србије, друштву, да се са тим случајем избори. Извршен је пренос одговорности, али и суверенитета. Призната је недозрелост, неспособност да се друштво суочи са злом. Ово данас, смањивање Србије (тзв. Косово, у најави Војводина, па ПБМ и Рашка) све проистиче из те, полазне немоћи и недозрелости. Данашња Србија, у овом тренутку, само је рефлексија оне СФРЈ у распаду, без реалног Устава, без успостављеног система кога одржавају начела морала, поштења, афирмација струке, вредноће итд. Само се смишљају кованице, типа „либерални капитализам“, „социјално одговорно понашање“, „лидер у региону“, које и даље обичног човека треба да држе под одређеном врстом тензије, а у ствари се ради о обамрлости, инертности. Србија је једина од свих бивших република СФРЈ која ће, по свему судећи, обавити трансфер свог суверенитета на ЕУ, а да стварно тог суверенитета и нема. У томе је сва виртуозност свих политичких елита, са изузетком владе коју је водио покојни Зоран Ђинђић. Његова визија није била копија, плагијат, већ суштина. „Наследници“ његове визије су буквално изумрли оног тренутка када је и он испустио душу (не мислим на оне који су се „шлеповали“, већ на оне који су разумели шта човек ради).

Зато је интересантно српско национално питање. Срби данас живе као „нужна“ национална мањина у Хрватској, на пример. Они су Хрватској важни због ЕУ, а не зато што су људи. Више му ту дођу као неки статистички податак. Биће то још наглашеније кад је у питању тзв.Косово или Црна Гора, на пример. Пут од конститутивног народа до националне мањине, очито је веома крвав и болан, свима. Кад преко ноћи од домаћина постанеш гост у својој рођеној кући, који то суд на свету може да суди, осуди, пресуди?

Пуно је важних питања, попут српског националног питања, попут чињенице да Срби данас живе у пар суседних држава а да нису дијаспора, да у Србији живе Срби који су избегли да би спасили своје главе од крволочних конструктора нациналних држава, а да не могу да кажу да су жртве етничког чишћења. Срби који су завршили живот у Јасеновцу и јамама широм бивше СФРЈ немају право на то да су жртве геноцида. Избеглице са КиМ и из Хрватске су прво избеглице, па тек онда Срби, као нека врста двојног држављанства. И тако, док се српско национално питање „развлачи“ (географски), у исто време надолазе нови таласи недовршених заокруживања-попут уједињења свих Албанаца у једној држави. Па опет нова, а у ствари стара представа, само се замене глумци. Само се успостави нови систем вредности, где „историјске“ и „вековне“ тежње постају прихватљива опција, где је уједињавање опште позитиван чин, без обзира на позадину, или „колатералне штете“.

Ова власт у Србији већ је себи намакла „крст“ да ће се одрећи дела земље. Нема ни једног објективног разлога да ће у ЕУ Србија ући једног дана, колико редукована, окрњена, питање је. Ова власт не види даље од трајања свог мандата, и не прихвата историју као нешто релевантно. Потомци ове власти једног „сутра“ износиће из ЕУ највише онолико колико су њихови очеви унели. Нама, који сада бринемо и узнемирени смо разним судовима, и пресудама, следује суд потомака. А ту су нам шансе никакве. А то нас, сада, као и не брине. Лош пример. Најгори. Живи били, па видели. А ако и не видимо, олакшаћемо се, колективно, речју-штета. Додао бих „колатерална штета“. Како да изговор учиним што бољим?

повод: „Rešila sam zato da se preispitujem javno i da s vama malo prodiskutujem šta je to što mi u celoj situaciji smeta.“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s