Закон о убијању у појам

Чух данас како се лагано диже фрка око, пази сад, наплате бесплатне правне помоћи. Значи, и ту важе правила „ситних слова при дну рекламе“, којима се поништава сваки смисао свега садржаног у реклами. Океј, кад може за све и свашта, што не би могло и за правду. Нарочито када се све то здушно примењује на обичног (читај сиромашног) човека.

Држава, односно власт, из свих могућих жила себе прави на ту „правну државу“. По мени, реч је о чистом шминкању. Једна тинејџерка врло је рада да, зарад добре журке и доброг провода, проведе пар сати у купатилу, царству мириса и боја за лице и тело. Циљ је леп приказ, пар сати на лепоту, пар сати доброг провода. Сво оно време пре и после, то је ваљда, живот, реалност. Чини се да то, некако и није битно.

Битна је фабрикација закона. Скупштина, одбори, посланици, сви се труде да направе то – „правну државу“. Само мали број реалних стално виче и галами, „‘ало, џаба посла, доносе се закони које је немогуће применити, мртва слова на папиру…“. Неки број вештих (ваљда), на други начин „реалних“ у односу на прву групу, у потпуној тишини и миру чита законе кроз специјалне наочаре, кроз које се види (као негатив) свака рупа, свако место, „грешка“ фабричке производње, на којој се може добро истумачити у личну корист, партијску, картелску, па стећи пуно „ничим изазваних“ привилегија, моћи, и на крају крајева, пара.  Обичан грађанин, који не виче и не галами, није „обдарен“ вештинама и специјалним наочарима, просто је позван на поштовање закона, на улогу лојалног припадника друштва. На поштовање закона. Обичан грађанин треба да се диви оној нашминканој тинејџерки, да обожава њену појаву, не ретко и њен лик и дело. Као да није он сам већ зунуо доста пара за ту њену шминку, мирисе, сапунчиће и креоне, кармине и шта ти ја знам већ.

Све се то, два и више пута, продаје обичном човеку под разним слоганима. „Цивилизовано друштво“, „достигнуће модерне државе“, „историјски помак“, бомбастично. Звечи и шљашти, а само је у питању обичан шминкерај. Још горе, по мени то је обична манипулација мањине већином, зарад непоштеног стицања разних облика користи, те мањине на рачун већине. Испод те рекламе („правна држава“), ситних слова и нема, у томе је ваљда и највеће зло ове приче.

Није само фора у наплати „бесплатне“ правне помоћи, у систему који се поставља да почива на институту права, правне заштите, гарантованим слободама и једнакостима у остваривању тих слобода. Није фора ни у млеку са или без афла, алфа, прописима које је немогуће спровести. Није фора ни у анархији, мада се често питам како ли она изгледа, ако је ово правна држава.

Фора је у вери и пратећем заносу. Има томе једанаест година (26 фебруар 2002) како је Ђинђићева влада предложила, а Народна скупштина усвојила закон којим је укинута смртна казна. То је, по мерилима еуро верника и промотера свега доброг и модерног што има у еуро, свакако цивилизацијски досег. Па и не само по њиховим мерилима, рекло би се и шире, и по мерилима стварне већине једног друштва. Филозофски, нико не може одузимати никоме нешто што му по природи припада, а они који то учине, морају се казнити на начин којим се не изједначава казна и њена примена са злим делом кажњеника. Друштво је „боље“ од злочинца у том смислу. Деловање друштва усмерено је на поштовање живота, и то поштовање је изнад смрти, итд, итд…

Фора је у томе што, филозофски, и овај закон има рупу. Држава (она мањина) набила је већину у ту рупу, и ту је, фино и полако, убија, свакодневно, и на разне начине. Почев од бесплатне правне помоћи, преко токсичног млека, преко отварања и затварања афера, ловова и ловостаја. Преко обећања која се готово никад не испуне, преко немара буџића и фараончића због кога гину деца. Преко украдених дана, месеци и година обичних људи који су у страху радили у великим системима који се распадају свакако спорије него што су зидани, на рупама у законима.

Форма. Има закон, смртна казна јесте укинута. Квака је у томе што се он не спроводи. Они верујући, једино не верују скептицима. Или не верују у скептицизам. Та вера, еуро религија, има још један необичан елемент на коме почива, то је страх од скептицизма, како би они рекли. Добро је на време све неподобно прогласити скепсом. Битна је форма. Јебеш реалност, здрав разум, па и живот, по мало…Битна је форма.

Ништа лично, размишљам на глас о смртној казни и последњој жељи оличеној у чаши неке вере у живот после живота. Тамо је сигурно шминка трајна (што трајнија), све се своди на мање поправке.

Advertisements

One thought on “Закон о убијању у појам

  1. “Та вера, еуро религија, има још један необичан елемент на коме почива, то је страх од скептицизма, како би они рекли. Добро је на време све неподобно прогласити скепсом. Битна је форма. Јебеш реалност, здрав разум, па и живот, по мало…Битна је форма.“
    Eto, to je to… I komunizam je doneo “demokratiju“… Ta demokratija podrazumevala je da smo slobodni da verujemo u komunizam. Ukoliko u to neko nije verovao bio je “retrogradna snaga“, “ostatak prošlosti“ itd… Liči, mnooogooo liči na EU-ROPSKU ideologiju…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s