Плитка ларма

Karantin i duboka ćutnja

Vesna Pešić | 07/02/2013, Pescanik.net

„Održao je tom prilikom nekoliko istorijskih govora, koji su meni delovali ubedljivo i sigurno, kao da je rođen neki naš Čerčil ili De Gol, svejedno.“

Није свеједно. Има серија реклама са тим слоганом, и све су добре.  Колико год да је истина, сурова истина, да Србији треба државник у овом (историјском) тренутку (као да други тренуци и постоје), још суровија је потреба, усхићењем потерана до неслућених (веома слуђених) висина, да се роба сумњивог порекла и квалитета маркира најјачом могућом марком.

Кажу да се понашање деце најлакше провали, када им узмете омиљену играчку. Овде је узимање у најави, а дречање је већ увелико почело. Разлика између деце и одраслих лежи у томе што деца не знају за теорије завере, врхунске продукте „удбашко-мантијашке плеве“. Благо деци. Она, када се избуље, виде све баш онако како је, њиховим великим очима ништа се не да прикрити, као одраслима:

„Pri tom se prikriva da je reč o Kosovu.“

Сва је ларма због тога. Нема ни пар месеци од кад су почеле аналитичарске приче о достојности Харадинаја да, као премијер тзв.Косова седне преко пута премијера Србије, као зликовац, кримош и ратни злочинац. Од тада па до пре неки дан премијер Србије је (случајно?) маниром једног Берлусконија (какав бре Черчил или Де Гол) насео на једну порнографску скривену камеру, а још је изгледа давно пре тога чаврљао са неким кримосем. Па чик сад да видим неког Берлусконија, његова склоност ка, можда се престрого може рећи, педофилији, делује другоразредно, мерлилима државничких обести.

Можда је реч о КиМ. Можда „удбашко-мафијашка плева“ хоће да зустави премијера у намери. И то каквог, јер:

„Ivica Dačić je prvi srpski političar koji je seo ravnopravno da razgovara sa nekim političkim predstavnikom kosovskih Albanaca. Baš to – da tretiramo Albance kao jednake, kao partnere s kojima se razgovara, kao ljudska bića, a to je jedini način da rešimo kosovski čvor, tu srpsku opsesiju, taj problem koji nas razara već decenijama.“

Има ту пуно заслепљености. Лично Дачићев први шеф још 1999. постигао је стравичан успех по ком баш грађане Србије ретко неко третира као људска бића. Осим тога, цео свет баш заболе уво како Србија третира Албанце, и да ли их уопште може третирати. Тај исти свет заболе и друго уво за то како Албанци третирају Србе, оне остале и преживеле, па и оне мртве и сахрањене. Нема дана да се неко гробље Срба на КиМ не оскрнави. А ми, у лику и делу премијера, форсирамо партнерске односе, односе људских бића, све не би ли да се расчворимо. Колико јуче су Италијански војници, карабињери, шта ли, чували Српске Дечане од партнера, људских бића, који би ваљда само хтели ту, у Дечане, мало да уђу и разговарају, да се у духу добрих комшија распитају код монаха о проблемима који „разарају већ деценијама“. Фуј. Односно, није свеједно.

Теорије завере. Јуче је у Скопљу Македонска полиција вршила постројавање испред амбасаде Србије, пошто су неки ветерани (чега?) хтели да уђу у зграду и, ваљда исто партнерски, као људска бића, да разговарају.

Не, важно је бранити премијера. Његово започето, а недовршено дело. Није ту сад ништа битно, ни то што је он изданак (не, нисам рекао издајник, већ изданак) политике тоталног расула од пре, историјским речником, свега пар година. Шта, као, био је млад, јео је *овна? По мени, само и кафу да је кувао у тим канцеларијама зла, мора да су флеке остале. Пресвлачење, при чему је параван држао Бота, никад није довољно, стара је наша „споља гладац, а изнутра јадац“. Шта више, млади ђак озбиљно прети да превазиђе свога учу, одбацивши радијус кретања хокејашког голмана (по чему је уча био познат) и убацивши фолк елементе (штоно кажу популизам) првокласног станиола. Суштина никад није могла да се прикрије квалитетом пак папира. Овде је исто реч о огромном егоцентризму, ја па ја, само ја и нико као ја. Све остало је на душу заборавности оне грађанске Србије.

Заслепљеност. Док се овим нашим крајевима ваља талас великоалбанског буђења, осокољен великом војном подршком УСА, инертношћу Европе, финансиран прљавим парама од шверца дроге, оружја, људи, људских органа, ми све то лепо да занемаримо, да зажмуримо и прогутамо. Или ипак да се почешемо по глави, око себе осврнемо, па избуљимо и широким погледом себе убедимо, да има играчака на све стране…Само, деце је све мање, зар не?

повод: To najbolje razume Hana Arent, kada kaže da zlo nije Sotona, nije Mefisto, nego obični ljudi koji ćute i koji odbijaju da misle i rasuđuju.

Ништа лично, само сам се увек питао колико неко личи на то што брани, или колико се разликује од тога што напада?

Advertisements

3 thoughts on “Плитка ларма

  1. Bravo… Btw, šta sa nama, sa tobom i sa mnom, kada će nas neko da tretira kao ljudska bića…? Mislim, nama je svejedno, jer mi znamo da to jesmo, čak i kada nas ne tretiraju tako, a nekima je izgleda vazda potrebna potvrda za tako nešto… Sve i kada ih tretiraju…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s