6 фебруар 2013, среда

Веома интересантан дан. Као да је дуго и пажљиво све припремано, догађај по догађај. Интересантни односи, разговори, изјаве, питања и одговори. И све потоње радње медија, а у вези догађаја, биле су веома примерене. Та реч, примерене, само треба да значи да није било сензационализма, скандализма, хајки и лова на важне главе. Ништа, сем пуког преноса описа догађаја и пажљивог препричавања суштине. Можда је све само последица добрих припрема, сценарија. А можда и сами догађаји почињу да бивају толико озбиљни, да надрастају капацитете гладне новинарске касте.

Под окриљем ЕУ састали су се председник Србије и председница тзв. Косова. ЕУ каже да су разговори били отворени и конструктивни. Не могу баш тако лако да замислим како би изгледао „затворен“ и „деструктиван“ разговор. Ваљда је ЕУ задовољна што су репрезенти народа били пристојни, лепо обучени, ко обријан а ко нашминкан. Просто речено, фини неки људи. Без шпекулација, само голи закључак-ЕУ је задовољна. Да ли то важно оним народима чији су се репрезенти сусрели? Лично мислим да их заболе уво за стање задовољства ЕУ. О томе се све већ зна. Значи, ЕУ не каже ништа ново, напротив. И сам Николић истиче да је ЕУ „…чак 2 (словима:два) пута рекла да признање није услов…“. ЕУ, као какав шарени папагај (смисао шаренила је вишеструк) понавља једно те исто, остаје мучан утисак да то понављање више и није због нас. Већ због њих, или бар неких од њих.

Председница тзв.Косова, по речима Николића, дошла је на састанак само са укљученим предајником. Пријемник је заборавила на клавиру, или где већ. По његовим речима, стекао сам утисак да је она успела да га надрасте у крутости, ригидности, закључаности. А опет, ЕУ каже да је било „отворено и конструктивно“. Величина демократије стварно лежи у слободи доживљаја једне исте ствари на више начина. Па и дијаметрално супротни утисци могу да се саживе у један назови успех. Искрено, неко се овде баш добро самозаварава, али није то ни много битно, тако то изгледа и бива кад састанци немају дневне редове.

Председник Николић нам је поручио „да је био у оквиру Устава, платформе“. То буди неку малу сумњу, као да је неко хтео да га наговара да малко прескочи ограду школског дворишта, јелте, па живота има и иза те ограде. Али он се похвалио, његово владање било је примерно-5. На састанку те одељенске заједнице, каже он, ова ученица стално се јављала да одговара, али и наставници је изгледа било јасно да је то обична штреберка. Зато је он, са пуним правом ђака примерног владања морао да каже да штребери, ма колико били добро потковани, никада нису били омиљени. Временом, дојаде свима. Просипају непотребно, нетражено знање, тапкају у месту. Много тапкања доводи до тоњења на том истом месту. Од тоњења, како се повећава, све теже се уочава подигнута рука јављања да се одговара, све теже и слабије чује се глас онога што тоне. Ауууу, Николић не само да је показао примерно владање, не, има ту и елемента другарства (то је она архаична појава протерана из свих образовних институција), па чак и наговештаја да би у школу требало носити и пријемник, а не само предајник. Има ту још којечега (саветодавног рада, визионарства, професионалне скепсе…) али утисак, онај општи, каквим су успехом ђаци завршили ово тромесечје, тога некако и нема. Логично, мера успеха није утврђена, осим да је успех да сви буду у једној учионици. Ако је то то, онда смо сви положили. Нешто, боље нешто него ништа.

Готово у исто време, Вучић је јавно питао Тадића где му је банана. Наравно, формулација је била немерљиво пристојнија. Латентна провокација, изазов, то непобитно постоји.  „‘ајде Боки, ако имаш оно, стисни па кажи. Сав тај пакет био је код тебе у крилу. Лепо ти је било тада, када си дрндао играчку, сад да кажеш свима како си је издрндао.“ За то време, Вучићев шеф, а Тадићев бивши заменик шефа, седи негде у банани, пардон Америци и изгладњује се, сутра са Обамом треба да једе прженице, ујутро. Доручак је „молитвени“, а молитва је краћа од сваке прженице: „Боже ме опрости.“ алиас „God forgive me.“ За сваког Бога, свако на свом језику. Тако рећи, свако своје да поједе, само су прженице заједничке. А најјачи је онај фараон београдски, Ђилас први (или нулти, ко ће га знати одакле се почиње данас, у модерној ери) што је брже боље опрао своје руке изјавом да нема везе са објављивањем транскрипта. Пере руке, а да и није у позицији да једе прженице. Пере превентивно, да га Дачић чује. Као да Дачић то и не зна. Па зна, и он зна да је играчка била код Бокија на дрндању, и он сам се са њом мало играо, у тренутцима кад се Боки умори. Сви све знају. Сад се само меркају. Све кад сабереш, опет је Дачић прошао најбоље-јешће прженице. Биће густо кад их свари. Кад дође кући, мораће да јавно каже да су прженице најлепше код куће. Иначе, прескочи ли тај део, остаће му само молитва, да га насити.

Навече је Коштуница убио сат времена на РТС-у. Па ако је ЕУ шарени папагај, за њега се може рећи да је монохроматски. Са телевизорима оних који су то успели да гледају све је у реду, то су све и даље телевизори у боји. Није то до апарата, то је емисија била неизмерно сива. Наравно, мало има утицаја и до очију оних што гледаше.

Србија је победила Кипар. Михајловић је био исто љут поред аут линије, као и кад Србија изгуби. Јасно је одавно да ништа не зависи од њега.

Најбоље што се јуче десило изазвао је Ноле. Он никога није морао да победи, да слуша, да прича, прозива, крије или оправдава. Он је једној специјалној школи поклонио паре, да поправе двориште. Директор те школе рекао је најбољу реченицу, од свих могућих реченица које су сви могући ликови јуче изрекли:“ Донација којом сте нам помогли је мерљива, али задовољство и значај дружења са децом није могуће измерити и од срца вам захваљујем.“ Ноле, ОК су те паре, све је то ОК, али то што си за ову децу сишао са неба, изашао из телевизора, оживео све оне сличице са твојим ликом које скупљају, што си био са њима знајући да међу њима нема неког новог, будућег Нолета, што си их својом вољом и добротом претворио у елиту, у све оно што ти јеси, а та деца никада неће разумети или имати потребу да схвате, пошто су њихове потребе посебне, само зато што сви остали људи кажу да су „посебне“, и ако су обичне, природне, људске, само зато сви треба да будемо поносни што смо срећници који с тобом деле ово време. Добар си, Ноле, толико добар, да свако од нас, бар понекад треба да се запита, да ли је достојан те среће и тог заједничког времена.

Ништа лично, пролазна запажања…

Advertisements

3 thoughts on “

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s