Ако вам се пије онда ништа

Наслушах се о говору мржње. Како време пролази, некако и та појава бледи, одумире. Да ли су се говорници мржње уморили, или је све мање материјала? Вала, било га је, претило је да постане регионална (као оно на винима-географско порекло) особина, неизбежан елемент си-вија сваке шуше решене да успе у политици.

Говор мржње смањио се по количини, али му се фино рафинисао квалитет. Не прелива, али то што има, то је „много добро“. Како то практично изгледа, треба гуцнути „Хорско певање„.

Основни састојак-мржња, мора да буде обогаћен, само то даје густину, сатенску боју и постојаност. Значи, адитиви. Нема ‘леба без модерних технологија. Адитив који готово неограничено може да се трпа, назвао бих „квалификатор“. Пример:

„…

Ako neko od njih nešto ipak zna, što je više od razumne pretpostavke, zašto se nije pobunio protiv repertoara koji je osmislio Jeremićev naopaki nacionalfašistički um?“

или пак овај:

„…Odmah treba reći, tragičnom je ne čini glavni protagonista: budala ne može biti tragični junak. Korak od farse ka tragediji napravio je hor, sledeći budalu koja zagovara naopake, nacionalfašističke vrednosti i načela….“

Мада, у овом другом примеру се појављује још један адитив, тзв „дислокатор“, али о његовом учинковању мало касније. „Квалификатор“ служи да, што би винари рекли, крсти вино. Рокнеш шећера, у правом тренутку и у правој количини. Ефекат заслађивача, за онога ко то после пије. Тако и у екслузивном говору мржње, сипаш, као, тешке речи-„наопаки“, „националфашистички“, „будала“…мало на почетку, мало касније, и стално „подсећаш“ конзумента на присуство опасности, од ума, од будале, од репертоара…

Они префињенији конзументи, искусни, одмах ће осетити присуство „квалификатора“. Боље рећи-препознати. Због њих се „квалификатор“ и не додаје соло, њега мора да прати „дислокатор“. Дејство „дислокатора“ је одлично, он помера пажњу, готово одвраћа, са базе на периферију. Тако, док се испија говор мржње, док „шећер“ делује фронтално, „дислокатор“ помера чула, а у ствари „шири видике“ (по оном систему-није то што мислиш да је, ја ћу да ти кажем шта је у ствари…). Тиме говор мржње добија просветљивачку ноту. Мало ли је, за те паре.

Свако ће рећи, ако сипаш „квалификатор“, мораш додати и мало „дисквалификатора“. Е тај, мора опрезно да се сипа, ту ако претераш, можеш све да бациш. „Дисквалификатор“ има две компоненте, он ради као они смрт лепкови, и зато је важан и добар. Прво увек иде компонента „А“:

„U toku je zabavan eksperiment kojim se ispituje koliki je destruktivni potencijal jednog primitivca na visokoj funkciji – doduše proceduralnoj – unutar jednog ozbiljnog međunarodnog političkog tela.“

Компонента „А“ налази се у чињеници-озбиљног међународног политичког тела. То тако мора, да би компонента „Б“ заокружила у фулу дејство овог компликованог додатка:

„…Jeremić svoju proceduralnu ulogu, koja bi se u gastabajterskom žargonu mogla označiti kao posao portira ili vratara bezobzirno koristi za lažno predstavljanje kod kuće, pri čemu mu na ruku idu gotovo svi domaći mediji.“

И ето, све је сада на свом месту. Најбоља особина ових адитива је у могућности да се они могу комбиновати без лимита. Кад се сипа „дисквалификатор“, увек уз њега може да се дода, пажљиво наравно, и „квалификатор“, али сродан са њим, како да кажем, оба морају да буду исти генерички тип. Иначе испашће папазјанија.

Један добар говор мржње мора у себи да има одређену количину, како да кажем, умочених „питања са сугестивитетом“, значи, као оно, убачена крушка са петељком. То је већ домен справљања ракије а не вина, али када се тежи врхунском, и технологија мора да се краде, или бар позајмљује. Овако:

„Da li je „Viva Vox“ mogao da odbije da nastupi u Jeremićevom aranžmanu? Da li je previše očekivati od članova hora da pokažu sposobnost da samostalno misle i predvide posledice svog nastupa? Ili polazimo od toga da je hor morao da peva i to onako kako Jeremić misli? Nadalje, da li je moguće da nijedan član „Viva Voxa“ ne zna ništa o zločinima srpske strane iz devedesetih?“

Ето, сада је све ту. Говор мржње је исцеђен. И послужен.

Ко прави то, који су то мајстори, који су не само сачували стари рецепт, него га побољшали, усавршили? Има и тај одговор. Све пише на печату:

„A da prihvatanje tih vrednosti i načela može dovesti do tragičnih posledica dobro nam je poznato iz nedavne prošlosti na prostoru Jugoslavije.“ 

Ту, у печату, само искрени, прави произвођачи говора мржње не стављају адитиве. Ту се „провуку“ офирајући зачини који говоре о непажњи мајстора и о томе да је производ, суштински, само за једнократну употребу. Попијеш, па испишаш. А то што изађе, нити смрди, нит’ мирише. Нема трага, чак ни у снегу. Добар мајстор се не плаши, он рецимо прошлост не дели, на давну и недавну, његово вино је справљено и за портира и за курира, па и за певача. Добром мајстору је дозвољено да се плаши, али свој страх не сме да сипа у то што прави. Ако мрзиш, немој да се плашиш, или можда боље речено, ако се плашиш, лоше ћеш да мрзиш. Или јеси, или ниси…Лав…Вук…јебем ли га. Ово оде са вина и ракије на пиво. Нема везе, важно је да има нешто да се попије. Ај живели.

Увек сам сумњао да су народне изреке дискутабилне. Као оно, „ко пева, зло не мисли“. Ма дај. Кад човек узме мало говора мржње, схватиће колико су и те древне (што би неки рекли-из далеке прошлости) умотворине само биле у служби дневне политике. Још пре политике.

На неки чудан начин, у вези са:

Advertisements

3 thoughts on “Ако вам се пије онда ништа

  1. Pročitao sam još danas, ali preko telefona… Onda kuckam komentar, a Mreža ga pojela… I vazda tako. I zato, eto me na stabilnoj vezi, dobri stari kabl… Obradovao me ovaj tvoj post. Baš me obradovao. Mislim, to je toliko očigledno, to bezgranično licemerje koje će te proglasiti za ludaka ako imalo iskočiš iz Njihovog šablona vrednosti. Pazi, čak ne ni uobičajeno normalnog šablona, nego iz Njihovog… Imao sam nekoliko puta “situaciju“ u kojoj sam, npr. uredno ispoštovao neke uobičajeno normalne postulate i rekao da se nikada neću složiti sa ljudima koji imaju potrebu da tuku učesnike “parade ponosa“, recimo… Niti imam išta protiv što ti ljudi žele da prošetaju, ako će da prošetaju, neka šetaju, ok, pa šta sad… I onda dodam samo par reči… “ali, ja ne razumem tu potrebu…“ Sasvim dovoljno da iz momenta postanem fašista, homofob, neko natprirodno biće u koje su se slila sva zla sveta, predano dalje, na odstrel govoru “ljubavi“ koji egzistira na nama sasvim nejasnim nivoima…
    Dakle, bezgrešni poštovaoci svih mogućih (a ponajviše nemogućih) prava, definitivno su presudili da pravo da “ne razumeš“ nije pravo… Jer ono valjda ugrožava nečije pravo… I tako…
    I zato, hvala ti na ovom postu… Važno je da čovek zna da nije sam… Onda mu se rodi i pretpostavka da nije ni lud… 🙂

    1. Као и велика већина разумних ствари, изгледа да је и поштовање људских права потиснуто у други план, и то од стране присвајања, својатања, екслкузивности права на неко право. То самопроглашавање себе за јединог носиоца, равно је апсолутизму. А апсолутизам собом носи онај опасни осећај огромне моћи, од које сва људска чула отупе, а као ту су, раде. Па тако највећи борци против апсолутизма постају веће папе од папе, највећи борци против нацизма израстају у још јаче нацисте, само се мењају омоти, да не кажем паковања. Тако добијамо говоре мржње, зла, а говори понесу људе у разне акције…Данас, кад неко почне причу о његовом осећају угрожености, више немам спремне реакције на то, али имам пуно подозрења. Није то баш ОК, али сви доскора угрожени, данас боље стоје од остатка света. Можда је то цивилизацијска тековина, можда формула да се освоји што бољи статус, шта год, али пролази. Ево само микро окружење, Словенци су били угрожени, па су и Хрвати били угрожени, Црногорци су баш били угрожени, о Шиптарима да и не говорим…Од јуче су угрожени Амерички Босанци, Бошњаци, шта ли…Сви су дошли до својих (националних) права, добром кукњавом на добрим адресама…Проблеми настају кад престану разлози за кукњаву (штрајкови у Словенији, бунт, у Хрватској сукоб цркве и државе…), кад угрожени остану сами са собом, почну да се бију између себе. Једино се Срби *урче, не кукају и перманентно млате између себе…
      Или рецимо, глобални рат између непушача и пушача. Имају ли пушачи нека права? Осим права да постану непушачи, реално немају. Своде се у неке зоне, гета, клозете, резервате, као да су кужни. Јесу ли? Јесу ли они људи са припадајућим правима?
      Него, буди ми поздрављен, друже, хвала на визити 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s