Клизгуз

Eh, da neki kritičari ne kažu kako samo mračim, predlažem da naši poslanici nešto učine za obične ljude, da bar vozovi stižu na vreme i da se rešava pitanje „vansistemskog lopovluka“ i sekundarnih sirovina.

преко Most za trista evra i dva sveta | Peščanik.

Обични људи овде одавно ништа (нормално) не очекују од посланика. А и што би? Они који очекују све од посланика, они необични људи, попунили су ту чекаоницу. Обични су или испред врата чекаонице (они мање обични и они који више немају снаге), или раде неке далеко паметније ствари, паметније од чекања. У Србији је „све на свом месту“. И свако. И свако зна где му је место. И то би, за сваку власт, била идилична слика, и још боље, права гаранција вечности те власти. А тако и јесте, уназад више деценија, ако се власт непотребно не обележава по томе која је коалиција или групација формира. Што би рекао Ђоле „власт је власт…“.

Исто је и са лоповлуком. „Системски“, „вансистемски“, субсистемски, надсистемски…Префикси, суфикси, епитети само служе преусмеравању пажње од суштине. Пажња се каналише са марисања на групу, реалну или маргиналну, све једно. Па се тако „опипава пулс“ групе, да се види да ли је јака, опасна, спремна на све и свашта, или је у питању јајарска, пилићарска. Па кад се ошацује група, онда хајде сви да се бавимо групом, на начин примерен моћи групе. И то бављење, на жалост, буде преплављено чистом, голом похлепом и завишћу, а лоповлук постаје средство.  И то злоупотребе, од стране оних који се, као, баве феноменом лоповлука.

Обичан свет одавно живи са тим да возови не стужу на време. Или не стужу уопште. Обичан свет је то укалкулисао у своје планове. Овде сви ти „обични“ дуго живе по резервним плановима, и опет прелазе пут од тачке А до тачке Б. Обичан свет који је јуче пешке отишао до посла пешке, пошто градско саобраћајно није могло да упали све кршеве, узео је Извињење градоначелника Београда да се са њим спушта низ стрме улице старог дела Београда, као што деца чине са оном пластиком коју зову клизгуз. То је спуштање било безбедно, пошто кола нису могла да пролазе, од снега. И тако, обичан свет зна да је 2+2=4 сата (да оде и да се врати) неки бимба отео родитељу да буде са дететом, или момку да буде са девојком, студенту да буде са књигом…Они мање обични, који су јуче 2+2=4 сата прелазили Газелу или Бранков мост колима (а ипак колико-толико обични), знају да им је исти тај бимба отео које кило горива, али бар су били у колима. Тај бимба, системски или вансистемски, свеједно, прави је господар живота обичног света. Он се бави лоповлуком.

У Радовану беше Георгина, којој отац није дао да се породи, па је она била трудна икс месеци. Да се она жена, што је пре неки дан на завејаном и непроходном путу, обазирала на Дачића и Мркоњића, на њихова предузећа за одржавање путева, њихову емпатију и одговорност, још би чекала да се породи. Али није, она је део „обичног света“ и обавила је то што је природа од ње тражила. Ризично, опасно, негде између тих планских тачака А и Б, али срећно. Обичан свет се не вози одавно на питања, гориво, право и правду. Обичан свет се стисне, колико ко може, па пројури на срећу. Као оно кад навијачи вичу „помози Боже!“

Meni se čini da se i kod nas stvaraju nedodirivi svetovi.

Добро дошли. Не стварају се, одавно су ту. Мало је болан прелазак из света недодирљивих у обичан свет, али то је исто природна ствар. Прелазак из обичног света у свет недодирљивих, и тај осећај (само)задовољства не може да потисне бол који се јавља на повратку.

Kad odete u neku siromašnu zemlju, neće vam promaći da u njoj postoje dva sveta koji se ne vide i ne dodiruju.

Из перспективе недодирљивих, два света и не постоје. Недодирљиви су свет, остало је боранија раја. Али обичан свет итекако види недодирљиве (па и невидљиве, ако хоћете), а нарочито осећа додиривање недодирљивих.

Тако да, бимба што украде и продаде мост тешко (треба) може на црту оном бимби што обичном свету марише време. То би, што рече Вук Драшковић једном, миксинг оф грандмадерс анд фрогс. У тај миксинг упадају само они који прелазе из једног у други свет.

Систем једва чека да се обрачуна са мостокрадицом. И то је у реду. Ако се и не обрачуна, обрачунаће се његов свет, који год то био. А шта ћемо са времекрадицом, са оним што породи жену на сред завејаног пута, или не упали аутобусе, промотера клизгуза и здравог пешачког живота, онога што нам попи сав бензин док смо путовали преко мостова? Ко је задужен за њега? Дачић…Вучић…Мркоњић…неки посланик…А да није можда госпођа Весна Пешић? Само треба викнути: „Дрште лопова!“ Слободно…Ионако Вас нико неће чути, нико из света недодирљивих… Викање је пријемни за улазак у обичан свет. И само се чини да је тај пријемни лак.

Ништа лично, само вичем по папиру…

Advertisements

4 thoughts on “Клизгуз

  1. Svaka čast…
    “Добро дошли. Не стварају се, одавно су ту. Мало је болан прелазак из света недодирљивих у обичан свет, али то је исто природна ствар. Прелазак из обичног света у свет недодирљивих, и тај осећај (само)задовољства не може да потисне бол који се јавља на повратку.“
    Nema se tu šta više dodati…

    1. уградитељи праве мостове, путеве…инфраструктуру…па нам после све то продају за друмарине, мостарине, акцизе, таксе, порезе, прирезе…и све би то поднели, али што нам продају наше време, које су украли од нас док смо чекали у редовима да измиримо дажбине, то је дно нашег дна…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s