Маје нису у праву, само је Велики Брат у праву

Da zaključim, ja kao „haški lobista i izdajnik” smatram da je nasleđe Haškog tribunala naša velika prednost u izgradnji mira i u sprečavanju novih ratova i zločina.

преко Sudija Meron naneo štetu ugledu Haškog tribunala : Šta da se radi : POLITIKA.

Наслеђе Хашког трибунала је суштинска препрека изградњи мира и спречавању нових ратова и злочина. Тај суд је испунио улогу међународног правног верификатора сецесије, деструкције једне мулти етничке, мулти културалне и мулти конфесионалне, једном речју, веома модерне (и за Европска мерила) државе. Овај суд је суштински судио свему (и свима) који су били против деструкције.

Грађански рат у СФРЈ је био право отварање Пандорине кутије. Хашки суд је тај поклопац фиксирао у отвореном положају, а у кутији сада остаје безброј клица, и простора за разне мутације. Прва од очигледних мутација је скорашња прослава Албанске заставе (прихватљив назив), односно додавање гаса Великој Албанији (непожељан назив).

Haški tribunal je postao pravna činjenica samim tim što ga je osnovao Savet bezbednosti UN.

На жалост. Али то што је „чињеница“, и то правна, не значи да није стављен у службу одређених.

Pravosnažna presuda hrvatskim generalima deluje kao politička narudžbina. Nije pravno ubedljiva.

Може ли чињеница и то правна, да буде неубедљива? Може ли изградња мира и спречавање нових ратова и злочина да се претвара, или може и она бити неубедљива. Наравно, не. Филозофско је питање шта радити са дрљавом чињеницом-„може да буде, али и не мора да значи“. Животно је питање, свих прогнаних, значи преживелих, било које нације, да ли су њихова изгубљена добра (убијени рођаци, пријатељи, силовани, запаљени, поклани, нестали…имовина) вредна правне неубедљивости правне чињенице. Њихови животи, пре грађанског рата, то није било „као на неком филму“, то су били истински животи. Поништавање тих живота, то је основна функција Хашке правде.

Brionski transkripti su dokaz o državnom planu proterivanja Srba iz Krajine, bez obzira na to što se njime nije bavilo Žalbeno veće u predmetu Gotovina i Čermak. Svedočenja o brojnim ubistvima Srba, dok u koloni napuštaju Hrvatsku, i onih koji su ostali u svojim kućama, uz izveštaje o ekshumaciji, daju forenzičku istinu o počinjenim zločinima koje oslobađajuća presuda ne dovodi u pitanje.

Истина је једна, под условом да чињеница није „дрљава“. Државни план протеривања је истина, а кад то констатује госпођа Кандић, то је, незамисливо, више од истине. То „више“ асоцира на висину, а висина на небо, а све то на „небески народ“. На жалост. Нека буде записано барем, да Срби себе не проглашавају „небеским народом“, већ то раде државе са чврстим планом протеривања. У другом светском рату то је обавила НДХ, у последњем Република Хрватска. Значи, држава. У том контексту, чињеница је да ту нешто није нормално. Једном је случај, два пута је правило…Држава Србија, нарочито актуелна власт, не сме да „гради“ мир(ове), сеје „извињења“, узбуђено скаче на „прозивке“ око помирења, а да не успостави једини могућ однос према свим садашњим и будућим државама, које се од Срба чисте као од најгоре могуће болести. У супротном, врло брзо ће број наших гробаља у „иностранству“ постати већи него оних у Србији. Ако већ и није тако.

Rezultat pristupa sudije Merona je jak utisak da je on presudio da zločina tokom i nakon operacije „Oluja” nije bilo. Ostaje pitanje zašto su sudije Pokar i Agius odlučile da izdvoje svoje mišljenje umesto da stave veto na presudu sudije Merona.

Стварно, зашто? Госпођа Кандић није показала професионалан приступ када је у питању „правна чињеница“. У бизнису има безброј правила, али само је једно изнад свих-посао мора бити завршен, и то баш онда када газда каже. Тај инструмент, тај трибунал, та гомила правног „милосрђа“, морала је себи да „продужи“ живот, иначе…Велики Брат (УСА) би врло лако и брзо разјурио багру, овако, све ће још да траје-та изградња мира и спречавање нових ратова и злочина. А са Србима ћемо лако, они прво морају да науче да „изградња мира“ не значи њиховог мира, да постоје ратови и злочини које Велики Брат води (или организује) на које се, не Хашки, него ни један једини суд не могу обазирати. Срби, а и још неки, под хитно морају да науче да постоје две стварности. Једна је стварна, од које нема никакве вајде. И она друга, стварност Великог Брата. Његова је, он је наручује и плаћа.

Зато, буде ли скоро овог Мајанског смака света, гледаћемо ЦНН. Тада ћемо бити сигурни да ли се он уклапа у стварну стварност или ову другу. Ако и не будемо скроз сигурни, знамо кога да питамо-то је госпођа Кандић. Њој добро иде са чињеницама, и истином. А вала и правдом.

Ништа лично, само се спремам за смак света. Ако и ту закасним, тужићу Маје Хашком трибуналу.

Advertisements

5 thoughts on “Маје нису у праву, само је Велики Брат у праву

    1. Та је тужба написана, и оверена. Она мора да чека, да наступи суд разума, суд добра. У времену у ком влада интерес, сукоб интереса, влада и суд интереса. Реформа интересног суда је неминовност, тако каже историја. Једино нема никог ко може да каже када ће та реформа. То свакако и није важно…“кад год дошла, добродошла ти…“, ваљда је певао неко 🙂

    1. Ваљано ми ти добро дошао овде, велики чаробњаку 🙂 Слутње нам се подударају, и нису светле, али ваљда зато морамо да бележимо, колико сутра да се из бележака подсећамо. Па кад видимо да то сумњиво тесто нараста, да на време почнемо да галамимо 🙂 Од галаме се може свашта добро умесити, ако се на време она поспе тропрстом разума 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s