Уједај Вуче

„Ако ми и даље не разумемо свет у коме живимо, па терамо контру најмоћнијем, како то сада чини Вук Јеремић, онда ћемо увек убирати овакве горке плодове.“

преко Скандалозну пресуду треба приписати спољашњем утицају : Шта да се ради : ПОЛИТИКА.

Ми разумемо свет у коме живимо. Разумели су то и они наши, који више не живе, и они наши који живе, а мисле да је боље да не живе, тако како живе. Сви ђутуре, и живи и неживи одлично разумеју тај фамозни „свет“. Баш је терање контре доказ перфектног разумевања. Терање контре одваја овај народ од просека, генерализација, „правила игре“, награда и казни, свега онога за шта се „свет“ пита.

Друго је питање, ко је од нас спреман да терање контре прихвати као нешто своје. То питање отвара Пандорину кутију, у којој су сва зла, оличена у много наменских знакова питања, и са сваког од њих виси по једна етикета. Свако од оних који не прихватају, за себе ће пронаћи одговарајући знак питања, са одговарајућом етикетом. На једној пише „интерес“ а ситним словима испод неко је додао „лични“, на другој пише „незнање“, опет, ту је етикета са натписом „не тиче се то мене“, или „немам ништа са тим“, и све тако. Али на свим етикетама, са друге стране, пише исто – „страх“. Тако се и наша нација, као и све друге, расцепила на два потпуно различита света. Један који се не боји, и други који се боји.

Терање контре је само доказ да је неко жив, упркос „свету“ који се данас пита за све, па и за то да ли је појединац, обичан човек жив. Срећа је да постоји избор. Избор може бити добар, или лош. Доказивање да си жив, то је добар избор. Све друго је пристајање на оно што пропише „свет“. Избор никако није лак. Ствар је сваког понаособ. Пуно је оних знакова питања са етикетама, тешко је одолети. Али сви они који су се закитили, свако са својим знаком питања, нису тим кићењем стекли право да  малтретирају оне који неће да се ките. Зато што је страх закићених лична ствар, као четкица за зубе или презерватив. Немојте моје зубе прати и моје органе „чувати“ вашим личним средствима, молим Вас.

„Посебно је питање зашто код нас добијају шансу кавгаџије и нестабилне личности, чије комплексе плаћамо великим мукама целога народа.“

Ако до сада нисте схватили да без кавгаџија не би било ни Вас, онда ту нема помоћи. Али тада паушалне оцене о „нестабилним личностима“ и „комплексима“ служе само за вређање, а то је почетак кавге. Па тако, све то изгледа функционише као она Аустралијска справа за лов на нојеве, или шта већ. Да, муке целога народа су неспорне, док има мука има и народа. „Свет“ показује друге намере, укида муке тако што полако али сигурно, укида народе.

Немам дилему да Вук Јеремић ради добру ствар. Ако он нема страх, и мени је лакше да се са својим страховима изборим. Ако су сви свесни да је ситуација болесна, да не ваља, да је ненормална, неморална, буђава, и ако сви слежу раменима, окрећу главу, говоре „све сте ви у праву, али…“, чему напад на онога што каже оно што мисли, гласно говори оно што види, и хоће нешто да поправи. Засукао је рукаве, гурнуо обе руке у мотор који има квар, он ће први да се измасти, не кука, не жали се, одврће шрафове, ронда, хоће да мотор ради нормално. А не, ми би сви да се возимо кљакавим колима, па док траје траје. Па шта, нека се скрше кола, сви после неће да се возе, јел? Важно је да се ми, док трајемо, возимо, што је боље могуће. А после, ма кога брига. Е то је врхунац оног страха, то је његова надоградња, та себичност, и сва та перфидност под плаштом „света“ и његових сладуњавих плодова, који осташе неубрани. Фуј.

И нису кавгаџије опасне. Опасни су себичњаци, егоцентрици, они за које је свет настао онда када су се они појавили и нестаће када они нестану. Опасни су окићени, што се увек окрену тако да им ветар дува у леђа, а све време футровани собом и својим „светом“.

Немам ја заблуду да су све кавгаџије кул. Или да није било кавгаџија од којих је било више штете него користи. Битан је контекст. Лоша је потреба да се исфорсирају знакови једнакости, без обзира на питање, околности, поводе, ситуације. Поготово ако је у основи потребе страх, себичлук, подаништво. То је морална проституција. То је карактер „света“. Нећу да се проституишем, бирам десет прстију као основ своје сврхе. Ни мозак не продајем. „Свету“ сам опет оставио могућност-могу да ми отфикаре прсте, изваде мозак. Само једно морају да схвате, колико год тако осакаћен да личим на њих, то  је само привид. У мени чучи сакривен дух, што ми га је ту сакрио мој отац, а њему дао његов отац, и тако даље, и све даље.

Уједај Вуче, зато си Вук. Ништа ту није случајно.

Advertisements

3 thoughts on “Уједај Вуче

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s