Шљива

Готовина и Маркач ослобођени оптужби : Тема дана : ПОЛИТИКА.

Последица је увек била важнија од грешке. Увек је било теже признати грешку, него је направити.

Лако је донети одлуку, а најлакше је донети политичку одлуку. После 3 дана, почиње време заборава.

Калимеро није познат по томе што је био пиле, или шта већ, већ зато што је говорио: „То је неправда“. Кад прође довољно времена, нико се више не сећа ни Калимера, ни неправде. Изгледа да је била заблуда Срба што су се тешили Индијанцима и начином на који су прошли у скоријој историји, Срби су веровали да не могу проћи горе од Индијанаца. Е па могу. Индијанци су, сем истребљења, добили бар резервате, углавном на земљи на којој су живели. Србима је резерват Београдски пашалук, неких стотинак километара у пречнику (просечна мера пречника, колико данас). Нема Србина који за истребљење Јевреја током другог светског рата, бар једном није помислио: „Језиво, страшно…“, са захвалношћу Богу да смо ми прошли колико-толико боље. А шта сада? Шта ко има од подсећања да сила Бога не моли. Шта сад има везе Његош и његово (истинско) о топузу, траговима, смраду и нечовјештву.

Сведоци смо још једне сеобе Србаља. Они давни селили су се у земље без људи, пустахије где формално важе страни језици, закони и правила. Па су их одатле терали. То терање траје још увек. И наставиће се. Ко то не види, тај не види изван оног пречника. Онај ко остане последњи, осим што ће бити сам са собом, осим што ће лако стати под једну шљиву, сигурно ће, до последњег даха понављати Калимеров текст. Неће бити никог да га чује, или бар разуме. Тај ће бити један обичан фрик,  поремећене памети, безважан и безопасан, модерно речено, колатералан случај незаштићене врсте. И можда га неко, зарад чисте симпатичности, прогласи ендемском врстом, а у домену научне фантастике да га и заштити законом. Можда. И то само зато ако се учини довољно симпатичним. Просто речено, на крају крајева, све зависи само од њега самог, тог последњег Србина. Његове способности да се учини симпатичним, допадљивим. Могао бих сад да се кладим да ће тај последњи, баш чинити све супротно од тога, гледаће да буде најантипатичније створење на свету. Можда се неко и упита: „Зашто, брате, тако?“ Зато, што сви, кад се роде сисају или пију млеко, па ако није од рођене мајке, оно је од неког сурогата. Млеко је, како год окренеш. А ми, Срби, сисамо инат. И свима после показујемо да је то слађе. И јесте. И сви признају да јесте, али опет доје млеко. А ми инат. И тако свако својим путем. А наш пут води под шљиву.

Е сад, пут је у току. Туристичке агенције нас воде „у Европу“. Та дестинација није имала алтернативу, колико до јуче. Од јуче, мало има алтернативу, мало нема, или, тачније речено, аутобус иде у Европу, али путници могу да гвиркају кроз прозоре. Агенције увек задржавају право да нешто промене у реализацији плана пута. Нема још ни једне агенције која каже да нас возе под шљиву. А ми, добри путници, не тражимо чак ни пуш, да некажем пиш паузу. Ионако ћемо све то обавити кад једног дана стигнемо. Под ту шљиву, ту ћемо се снуждити, и ослободити пепела. Воћка је то, није неки тамо шимшир.

Нисам путник. Не путујем. Јебеш ту дестинацију, где ће мој свежи комшија из Книна, или онај други, син од оца што је дошао пре 50 година са Кордуна, или нека моја даља сестра што ју је мајка послала из Белог Манастира пре пар година, или они старци у контејнерима у Соко Бањи што су дошли из Призрена и Ђаковице, елем јебеш ту дестинацију где ће ове моје добре комшије, заједно са њиховим злотворима да се друже. Хвала, не треба. Ја не могу. Ко може, нека му је ‘алал.

Нисам инаџија, ко ме зна, не сумња. Ко ме не зна, можда се изненади. Брига мене. Ову поруку (са почетка) текста (цитат, италик) ја сам разумео. Из пробуђеног ината. Само се уздам у то да „места нису нумерисана“ под том шљивом. То је још једино место где бих волео да се бахатим, а не да се отимам са неким Хрватом, Македонцем, Албанцем, и шта ти ја знам са ким. Мука има да ми припадне од њиховог Калимера, слушам га од кад сам први пут повукао инат.

Врло лично, размишљао наглас…

 

Advertisements

12 thoughts on “Шљива

    1. Хвала облогован. Ја нисам могао ни да замислим гори повод за текст. Опет крајности пишу реалност, опет се губи равнотежа 😦

  1. Eххх, Негослава, добра је кућа, док је не запале, или рођак, док га не осакате. Добро је трчање, док није бежање. И шљива је добра, док је не посеку. После те сече, остаје нам маслачак, или бар његова дршка, пошто ће му капу одувати.
    Хвала и поз

      1. Тешко је, признајем. Зато што је оптимизам ствар избора. Избор је право, на срећу, нема везе са правдом. Ја немам право на песимизам, због оних мојих комшија и рођака из текста. И пријатеља. Верујем да нису прекречили графит из Книна, на ком пише: „Не плачи, то могу и ја.“ А и да јесу, ја га увек могу видети. А то је ваљда, тај оптимизам. Поз

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s