„Ово је србија…“

Није граматичка грешка, у наслову. Мало слово за земљу Србију је лични израз протеста, против употребе читаве насловне кованице, „Ово је…“.

Чујем то и сувише често. Као универзално објашњење за све могуће и немогуће ситуације. Ако је нешто испало криво, а треба да буде право, ако је сиво а треба да буде бело…Ако кола кашљу, због „воденог“ бензина, ако копају улицу, коју су пре три дана неки други тек затрпали…

Не знам зашто ме часте са „Ово је србија…“. Нисам пао с Марса. Рођен сам овде, одувек сам овде. Ваљда имам проблема са видом, пошто криво видим као криво, и сиво као сиво. Кад бих ставио наочаре „Ово је…“, вероватно бих видео то што сви око мене виде. Биће да није само до вида. Исто ми се догађа и са слухом, кад за лаж кажем да је лаж. Лаж, плус „ово је…“ треба да чујем као нешто истинито, право. Али ми не иде.

Лако бих ја са чулима (вида, слуха…), ионако се о укусима не расправља. Брине ме мозак. За сада се не да, прима, обрађује све информације, одваја криво од правог, сиво од белог. Међутим, почиње да блокира на „Ово је србија…“. На њега то делује као позив да треба да се премота, да замени места за „да“ и „не“, или „може“, „не може“. Оно што „јесте“ у ствари „није“. Као математички операнд за негацију. После нека неко каже да медицина и математика немају никакве везе.

Има нешто заједничко код свих тих који своје сопствене глупости, незнање и безобразлук покривају са „Ово је…“. То су све штеточине. Неки мање неки више „намазани“ ликови, али генерално јајаре. У ствари штеточине са предумишљајем. Дуго сам мислио да су то рудименти оног старог социјалистичког режима и начина бивствовања. Не, грешка. Њима није битан режим, окружење, ситуација. Битно је да то „прође“ такво, кљакаво, као да је ОК. Пошто, ово је Србија. Ту то тако може, и кљакаво и дрљаво, и грбаво и ружно…За исте паре.

Кад сам у већој групи, па неко пласира „Ово је…“ примећујем, осим што сам у мањини (понекад једини), да остали климоглаве. Разумеју, слажу се. Ваљда та информација, да је ово Србија, на њих делује као неки лек за самосмирење, или као неко лично помиловање сопствене савести. Нека врста колективне аболиције за штету, неморал.

Осим што је (за мене неприхватљива) кованица, ово је у ствари дефиниција система вредности у ком сам. Шта ћу с тим? Које је решење те формуле? Можда пут под ноге, негде где се „Ово је…“ не користи у ситуацијама које одступају од здравог разума, а треба да се прихвате кул. Можда у некој Немачкој, Шпанији или Јужној Африци не користе „Ово је србија…“, имају своје, прилагођене излазе из бесмисла. Бојим се да би ми то, тако, и тамо, више одговарало. Ствар менталне хигијене, вероватно.

Или да се борим с тим. Као у оној Бориној „Ја ратујем сам…“. Било би ми лакше да немам тај осећај усамљености, да је мање климоглаваца, кад се већ не може без оних што рабе „Ово је…“.

Само да бар себе натерам да искулирам…То ми баш не иде.

Advertisements

One thought on “„Ово је србија…“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s