Press Online :: Na gradilištima Koridora 10 tri žrtve

Na gradilištima Koridora 10 tri žrtve

преко Press Online :: Na gradilištima Koridora 10 tri žrtve.

Нема великог објекта који је изграђен, а да у њега сем великих количина материјала није уграђен и људски живот. Знају то сви, још када почиње неки велики пројекат и када доносе одлуку да у њему учествују. Опет, сведоци смо да је „свет“ учинио невероватне, позитивне кораке у смеру у ком сваки људски живот вреди више од камиона бетона или шлепера арматуре. Тамо постоје јасна „правила игре“ за свако поједино радно место, било оно потпуно безазлено или су на њему услови екстремни. Ко поштује правила, може да рачуна да ће дуго радити и живети. Ко се на то не обазире, биће онемогућен да до радног места дође. Своју „храброст“ (читај самоубилачке нагоне) може да испољава, али не на градилишту. Долазимо до тога да његов, радников живот није само „његова ствар“. Тако треба и да буде.

Лако ћемо са „светом“. Овде, код куће, дефинитивно владају нека друга правила игре.

Некад и сад

Мора се признати да је ситуација са безбедношћу радника на градилиштима повољнија сад, него рецимо пре десетак или више година, ако је мерило број повређених и погинулих људи. Разлози за овакву констатацију произилазе из следећих чињеница:

  • данас је неупоредиво мањи број радника на градилиштима него пре због опште „несташице“ грађевиснких пројеката,
  • због напретка самих технолошких поступака градње, који смањују потребу за непосредним учешћем живе радне снаге, битно се смањио број радника-непосредних извршилаца, који су директно изложени највећим ризицима,

Ситуација је, значи, боља сада него пре, али не као резултат примене мера заштите на раду, већ као узгредна последица што „економије“, што развоја технологије.

У међувремену, чињеница је да су код нас казне за непоштовање правила заштите на раду драстично пооштрене. Као што је и чињеница да нико жив не зна (или нар не објављује) ко, када, зашто казне изриче, а камоли плаћа. Нема очигледног ефекта, нема примене закона, само „мртво слово на папиру“. Није ово са бескорисним законом једини пример, али је значај примаран, у питању је директан губитак људског живота, или у „бољем“ случају, трајни инвалидитет.

Запад

Запад није „строг“ по овом питању зато што је много „хуман“ или „брижан“, само је пажљивом анализом схватио да му се више исплати да спречи могућност да људи гину или трајно буду онеспособљени за рад, него да плаћа одштете, збрињавања, судске процесе, полисе осигурања које због несрећа доспеју на наплату. Запад је одговоран према себи, свом новцу и профиту, а последица тога је „строга“ брига за самог радника.

Међутим, кад дође у Србију, запад (те чувене „стране“ фирме) се прилагођава условима у потпуности, тако да и даље остане одговоран себи и свом профиту. Нема се ту шта замерити. Не треба се заваравати, Алпине, Порови, шпанци, грци, све су то по један до три човека, све остало су наши људи. А то значи, наша нарав, менталитет, наш „принцип“ поштовања правила и закона, наша „духовитост“ и „сналажљивост“. И све би то било симпатично да није чиста зафрканција, изигравање вредности људског живота.

Ми на западу

У Србији се тренутно гради пар великих и више мањих објеката. Принцип градње на свима њима је – фараонски. У улози фараона су политичке вође, било републичког, било локалног формата. Циљ наших фараона, као и оних правих, староегипатских је исти-да се сазида нешто, па ко жив ко мртав. Фараони се брину само о томе, када ће нешто да буде „готово“ (то је тзв. подизање сопственог споменика још за живота), и ту нема места другим питањима. Поштовање људског здравља и живота (осим ако није фараонов живот или здравље) потпуно је небитна, и чак контра-продуктивна ствар. Извођачи, слуге фараона, довијају се на разне начине да „задовоље“ фараоне, а опет и да се и сами колико-толико „омасте“. Па тако „смањују“ трошкове тамо где „најмање боли“. И брзо се дође до ситуације, да има пуно радника „на црно“, да нико жив није одговоран за заштиту на раду, да се инспекције „наручују“ да не долазе, или ако долазе да своје ангажовање обављају са пристојне „дистанце“ у односу на само градилиште. Заштитна опрема је и даље „трошак“ за извођаче, тако да у реалности на пример, постоји 5 пријављених и 95 радника на „црно“, опрема која штити од повреда набавља се за пријављене, али ни они не морају баш да је „хабају“, ко ће стално да купује нову…

Са оваквим, фараонским резоном и поставком, све смо даље од запада, од рационалног система вредности, од одговорности.

Како даље?

У суштини, док влада оваква клима, и све се дешава од трагедије до трагедије, плус три дана галаме око тога, а већ четвртог дана све по старом, вероватно даље ићи само значи све више се удаљавати од нормалног, по овом питању.

Није Србија велика као Кина, па да не може да се попише број градилишта, фирми, број радне снаге. Није немогуће да се уоче највећи послодавци, па чак и они што ангажују људе да раде на црно, и да се „оброче“ по питању обавезе пријављивања „дивљака“. Није немогуће, али није у интересу баш можда неког локалног, а вероватно и јачег фараона, који из сенке „партиципира“ у неком од послова.

Не тако давно, у Србији нико жив није стављао појас док вози, и нико жив није веровао да то може да се промени. Променило се, можда и лакше него што смо се надали. Само је требала чврста и доследна одлука с врха пирамиде. Исто је то и са овим питањем. Проблем је у интересу. Овде је „профит“ на „црно“ за фараона(е) и чауше велики, као и њихов апетит.

На жалост, вероватно мора нека велика несрећа да се деси, нека масовна трагедија, па да неко здраворазуман „пресече“ читаву ову причу. Овако, свако се вози на свом „таласу среће“, радници-срећни што имају какав, такав посао, послодавци-што имају зараду (непропорционално велику у односу на „улог“), фараони-срећни што ће „оставити потомству нешто због чега ће их памтити“, синдикати (то су оне фантомске организације, нарочито у грађевинарству за које нико не зна ко су им чланови, од чега живе и шта у ствари раде)-срећни што могу и даље, с времена на време, исплачу „крокодилске сузе“ над судбином радништва а да ништа конкретно не морају да раде…И све тако, наопако.

Чекати да дође „боље време“? То је чисто губљење времена. Порука свима који раде у грађевинарству, овде у Србији, је да сами воде рачуна о себи. Кад крећу на висину, кад зими хоће да „пожуре“ по залеђеној скели, кад по танкој челичној греди прелазе по неколико метара високо изнад земље-у овом послу, слично као и у минерском-једном се може начинити грешка. Не треба се бојати, али се треба чувати. Мислити својом главом.

Advertisements

One thought on “Press Online :: Na gradilištima Koridora 10 tri žrtve

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s