Последњи пут када су потекле сузе политичара у Србији, јавно, пред очима јавности, био је убијен председник владе Зоран Ђинђић. Од тада, па до јуче, није ни било јавног изражавања емоција припадника домаће политичке касте, ни тужних, ни веселих. За то су већ били задужени грађани, само што они то обављају даље од очију јавности.

Циници би сада рекли, ако већ мора да се плаче, боље да то ради он, него ми. Контра-циници (контраши) би премундурили народну мудрост „ко се задњи смеје…“ у „ко први плаче, најгорчије плаче“.

Непосредан повод за Николићев емотивни излив је тренутак у ком своју партију напушта, у фулу, значи да није више ни члан СНС. Посматрајући његово делање од оснивања партије (и све око тог оснивања), преко „борби“, кампања, односа медија, и поштујући тезу да је то делање у ствари посао, прави, тежак ворк (избегавам да кажем „крвав“), нема места сумњама да је овај чин био спонтан и искрен. Неко ко је у животу радио дуго оно што воли, и дошао до тренутка да „посао мора да се мења“ нема дилеме око тога.

Туга због напуштања једног посла, у тренутку преплављујуће радости због тријумфа, ствара праву кашу од осећања. На новом председнику је да одболује, да се одрадује по свим (личним) питањима, па кад се осећања слегну, да почне да ради. Положио је испит људскости (није малициозна паралела), мада се памте његове изјаве и поруке већ поменутом Зорану Ђинђићу, нешто пре атентата, због којих би са тог факултета требало да буде избачен. Или је Тома научио неке ствари у међувремену, и искористио то што је школа људскости блага и попустљива, или се „градиво“ изокренуло наопачке, па то више и није тај предмет, за који сваки обичан човек дубоко верује да зна како се полаже.

Неће ове сузе опрати ни једну ружну, понекад злу и наопаку реч, катапултирану из Николићеве потребе да се наметне, прикаже и покаже грађанима Србије као решење за све њихове проблеме. Ако ништа, нека бар фигуративно те сузе „залију“ младо дрво са кога сад беремо воће, чудног назива „да, промена је могућа“.

Ваљда нема сувише наивности у овим размишљањима, само искрене потребе да се размишља позитивно. Можда је могуће, а можда све то иде из недохватљивог света „теорија завере“. О том свету, који као да је грађен од анти-материје, обичном човеку никада ништа неће бити јасно.

Николићеве сузе, просуте пред припаднике само његове партије, испрскале су све. И оне што су изашли на изборе, и оне што нису, и „беле“ листиће, и оне што су, можда, муљали на изборима…и незапослене, и мафијаше, тајкуне, и оне што су из Србије отишли на кратко, а остали за увек тамо негде, далеко. Нико није притрчао да те сузе „покупи“. Можда је то добар знак?

Ништа лично, само размишљам наглас.

Advertisements

2 thoughts on “Србија сузама не верује?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s