Где си краљу-премијеру?

Изборна олуја је прошла, последице тог невремена још се не могу сагледати. По правилу, прво се отвара сет квази-питања, као што је, рецимо ово о Борису Тадићу, као премијеру Србије.

Читајући новине, стиче се утисак да аналитичари, коментатори, па и медији још нису прихватили резултате избора, али то је само утисак, пошто „независни“ медији имају врло споре рефлексе, своја врата још увек држе „затворена“ опцији која је победила. Немају, вероватно, кога да послушају у владајућем „вакууму“.

Тадић-нови премијер

Обично се на једну страну набацају разлози „за“ на другу „против“, па одмеравањем гомилица, која је већа, човек пресече. Обично, да сам Тадић, пар сати после затварања није одбио такву могућност. Ако се његова реч важи, то би био први разлог „против“. Неком би се учинило да је ово и довољан разлог да се „гомилице“ ни не слажу. Неком ко није одавде.

Неки аналитичари, па и лидери партија, из свег гласа вичу „за“, и као разлог наводе „огромну снагу политичке личности“ самог Бориса Тадића. Они више „верују“ у њега, од њега самог. Тиме не истичу његову „снажну политичку личност“ али врло лепо показују своје склоности-идолопоклонство пре свега. Један од њих, Вук Драшковић, требало би да зна све о „снажним политичким личностима“, али титоизам, па и слобизам, ако не и лични пример, су најбоља опомена свима, па и њему, да од тога нема никакве користи. Само штете, по некад несагледиве, трансгенерацијске штете.

Други су за „јаку владу“. Ваљда, по њима, сад пошто је суштински промењен однос снага, та влада мора да „бије“, да се „бије“, да раде склекове и дижу тегове? Или је то „пандан“ старој Цветковићевој влади, која се овим залагањем оцењује као слаба. Све саме ирационалности и пројекција жеља. Можда је влада Цветковића била „слаба“, под Тадићевим налозима, можда је била „гломазна“ и маргинализована, и све таква се одржала у пуном мандату. Значи ова што треба да дође, „јака“, та ће да зајебе век? Мислим да све ово представља вапај, да се неутрализује Николићева победа, како-тако и колико-толико, да се Николић спакује у неку канцеларију, а „јака“ влада као кербер да води рачуна да нико ту не улази и Тома одатле не излази. Све у свему, крајње деструктивно, врло штетно, па и „кварно“. Њега да набијемо тамо, а ми да наставимо по старом. Шта ли би са вољом народа, изворним принципима демократије? Кога у ствари то интересује?

Јављају се и идеје о томе да је баш сад прави тренутак да владу води „јака политичка личност“, а никако не експерт, технократа, као примере дају пале владе у Италији, Шпанији ваљда, неважно. Сам чин поређења Србије са западним земљама у служби је самог примера, а не реалности. Оно што Србију суновраћује, незапосленост, нерад, неморал, корупција, криминал, непотизам, партократија, итд-све то ће сад да лечи, као идеална персона, бивши председник државе (који је узгред буди речено, све време ту, окружен свим овим што почиње са „не“) и још приде, психолог по професији. Које би методе применио, политичке или психолошке, и на кога? У ствари, веома ирационално делује очекивање, од реално прилично „уморног“ (и психички и физички) човека да уради потребни посао.

Провлаче се и поруке да ЕУ жели „јаку владу“ (читај: Тадића за премијера). Иста она ЕУ која је „грешком“ Николићу честитала победу три сата пре краја избора (грешком?). Све и да је грешка, све и да се ЕУ не изјашњава о својим жељама у вези нове владе Србије (што је реално немогуће), интересантно је зашто би ЕУ стало до „јаке“ владе. Они размишљају унапред. Са председником државе кога даје највећа партија и премијером из, вероватно најјаче, коалиције власт у Србији изражавала вољу 70-80% грађана, и тада све лакше „пролази“. Ето услова да се, избегавањем разних „референдумских питања“, испостави захтев за признање Косова, рецимо, или припоји Србија (у садашњем, „виђеном“) стању ЕУ, што је исто признање Косова, или сијасет ситнијих захтева-углавном понижавајућег карактера по саме грађане Србије.

Уместо закључка

Победа може да опије човека. Али и пораз може да га нагна да се понаша „чудно“. Мислим да Борис Тадић треба да се „одмори“, мислим да би то било добро и за њега и за саму Демократску странку. Психолози знају да порази могу да надахну човека, можда боље и правилније него победе. Мислим да је људски да он само испоштује своју реч. Само то би му повратило пуно гласова, или супротно, ако погази своју реч, наставиће са урушавањем личног политичког имагеа.

Прилика, када се укаже, или се искористи, или пропадне. Борис Тадић имао је прилику, није је искористио. Ово са премијером, то није нова прилика да се влада Србијом, то је прилика да се очува његово политичко достојанство. Па нека бира, желим му добар избор.

Ништа лично, само размишљам наглас…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s