Кампање

Изборни резултат јесте последица кампање. Само треба водити рачуна да „кампања“ није последњих месец дана, непосредно пред позив грађанима да изађу и заокружују.

Свака кампања почиње одмах након објављивања резултата избора. Ко то није схватио, увек ће бити изненађен, запањен, разочаран. „Кампањски“ приступ (то сваки ђак и студент зна) носи велике ризике од неуспеха, и у великој већини за резултат даје неуспех. С друге стране, случајан успех након „кампањског“ приступа, даје лажно уверење да „то тако пролази“, а и осећај задовољства постаје пренаглашен. Све у свему, носиоци „кампањског“ приступа (кампањи, а и генерално) показују своју склоност ка авантуризму, необјективности, генерално показују неозбиљност, стихијски рад, неодговорност. Да би били такви, неозбиљни и неодговорни, само значи да им је „добро“, да нема „мотива“, или народски речено да их боли уво за то какав ће бити резултат.

Демократе

Прва помисао је негативна кампања. И то је био потпуни промашај, онај иритирајући фактор, који обичног грађанина само наводи да се, гледајући све то, и слушајући, у бити осећа лоше. Из тог осећаја не може проистећи ништа добро. Одлука стратега, да реклама његовог производа не буде заснована на квалитетима сопствене робе, елементарни је промашај. „Мој прашак за веш ваља, зато што су сви остали ђубре.“ И то ће сад неко да купи?

Осим негативне кампање, стратезима ДС-а баш је недостајао и осећај за тајминг. Објективно, времена за добру припрему било је на претек, тадашња опозиција захтев за превремене изборе испостављала је више пута, па ако то није био сигнал да се о долазећој неминовности размисли и ствари осмисле, онда ту не да нема рефлекса, него нешто дубље не ваља.

Трећа ствар, од које су популарни „жути“ бежали к’о ђаво од крста, то је полагање рачуна. Егзактно, транспарентно, ма просто и јасно:

  • 2008 било је 100,000 незапослених (рецимо), 2012 има 200,000 (неки кажу) незапослених,
  • 2008 динар је био 81,7237 € (средњи 20. маја), 2012 динар вреди 113.2928€, или рецимо
  • просечна зарада пре 4 године била је толико и толико, сада је оволико,
  • потрошачка корпа, стандард, и тако даље…

Морали су да беже од тога, ту су све негативни резултати, очигледно. Остало је једино уљуљкавање на „заслугама“ за место у предсобљу ЕУ, које се не маже на хлеб, а и није искључиво њихова заслуга, и „успеси“ подизања чак три велика моста. Кад смо код мостова, мост код Бешке, исти као овај нови, домаћа фирма направила је пре једно тридесетак година, без кредита, без иностране памети, и без помпе и спектакуларности (а био је светски рекорд у својој категорији, ко то од данашњих бирача зна?), онај преко Аде-нико релевантан да каже шта смо то „купили“ и колико смо „платили“, трећи мост-искрено, не знам који би то био, ако није Кинески (у том случају ваљда је успех то што су од целог моста направљени стубови, ако и они постоје?). Практично и та 2,2 моста (који се уваљују као „3“) су једна врста прећутног признања власти да је, зарад славе и презентација, угушила потпуно једну грану привреде, отворила врата страним мешетарима да овде раде шта хоће и како хоће, итд. Једном речју, спортским речником, све сами „голови из офсајда“.

И као „решење за освежење“, стратези одлучују да „запљуну“ против кандидата. Шта им је друго остало на располагању. А да, чучање у проклијалој салати и мажење телића и јагањаца, кад утихну.

Издвојио сам само кључне „гафове“, пошто Фијати, Икее које, као и Ђекна, још нису стигле, а кад ће не знамо, Тошибе, Самсунзи, сви заједно, више указују да се ту неко приватно окористио од аранжмана, пошто однос незапослених пре 4 године и сада, маргинализује ове „капиталне“ пројекте. О том, вероватно потом, а можда и никада.

Ето приказа да не помаже ни „контрола медија“, ни „узурпација власти“ ако немате дефинисан циљ. Судбина грађана Србије, квалитета њиховог живота и битисања, подређена је, споља гледано, добијању статуса кандидата, а да те исте грађане нико ништа конкретно на ту тему није ни питао. То би, по мени био први жути картон. Изнутра посматрано, судбина грађана Србије, да није било „политичког земљотреса“ (како неки већ театрално говоре о изборима 2012) и даље је требала да буде директно зависна од воље тајкуна, сивих еминенција, буразерско-кафанске политичке економије, и на крају крајева неограничене партократске аждаје (тек понеко је говорио о спутавању исте, по принципу „мајке ми, неће више тако да буде“). Ако је тако, а све говори да јесте, црвени картон што извади тај „одвратни судија што нас мрзи“ било је једино могуће решење за излазак са терена, а можда и са стадиона.

Напредњаци

Обзиром на део о кампањи Демократа, Напредњаци нису ни морали да имају кампању. Опет, њихово стално понављање о „сигурица победи“, више је звучало као да убеђују себе у ту могућност, а не гласаче. Обећања да се „неће светити“, код обичног човека само изазивају страх да ће бити баш супротно од онога што говоре, то је био образац понашања (кад год неко на ТВ каже да неће поскупети струја-она поскупи, слично и бензин) свих владајући гарнитура.

Канцеларије за брзе, споре, прецизне, недвосмислене одговоре. У овој земљи има већ довољно паралелних институција и структура, негде постоје и трипликати. Шта с тим, то умножавање-клонирање, из ког свака коалициона снага треба да има неку вајду, то је и била одлика претходне власти. Има ли неког конкретног решења за то? Сигурно, али је непопуларно, и не треба га давати противнику на тацни…А можда и остаје довољно простора за непринципијелне трговине и коалиције, кад све ово прође. Ово само потврђује правило да свака нова власт почиње од тога да демолира све од претходне власти, без критеријума, да би себи створила услове да што боље личи на њих (претходне) кад се ухода. Тиме несвесно и нарцисоидно, привидно себи ствара добре услове да функционише, а у ствари аболира и заташкава прљавштину претходника, и тиме практично улази у неприродну коалицију са претходницима. Од те тачке, све власти постају у суштини и на жалост идентичне.

Јавне набавке? Закон који ми нисмо у стању да изврнемо руглу, још нико није написао. И вероватно се такав неће родити. Спровођење закона у земљи у којој свако има слободу да тумачи, интерпретира, окреће и изиграва „правила игре“ је нешто из циклуса „немогуће мисије“. Како? С ким и са чим, остају питања на која кампања није одговорила, а вероватно да није била ни место ни време за такве одговоре. Медији, који су били први позвани да поставе та питања, мудро су прећутали да и у оно мало прилика „протресу кавез“, по принципу „боље да не чачкамо мечку, ко зна, можда и победе“. Осим „контролисаних“, ми имамо и ове, „несврстане“ медије…Све само не оно што треба, објективне и независне.

Било је ту још неких „повика“ и „поклика“ о потезима, али све је некако остало у сенци гафова са, из неког фрижидера извађених ликова, попут БК или ВИ. Ти су потези, као и последњи са ВК аранжманом, деловали као „очајнички“, као негација приче о борби против корупције, за морал (БК, ВИ, морал-то је као скуп који се даје деци у првом разреду основне са задатком „избаци уљеза“), или негација негације залагања за „јЕвропски пут“ у случају ВК. Ко ту кашу успе да „прогута“ а да не добије „трчкалицу“, нека му је алал.

Остали

Да није било смешно, било би тужно (или обратно).

Закључак

Изгледа да није лоше бити у неком изборном штабу. То је посао код кога квалитет као категорија, не постоји. Опет, своје идеје можете пласирати колико год хоћете, нема ограничења, једном речју, све пролази. Ако сте власт, имате све облике медија, ако нисте, нема везе, пустите противника да „арчи“ медије и даје ауто-голове, па је ваше медијско непостојање компензовано. Брига вас много за политичке програме, за визије, за анализе-све је то у ствари фол, само „маска за крокодиле“. Изгледа да је овде теже створити неку певаљку, него осмислити кампању политичке партије. Мислио сам да је најгора истина да је у Србији „лакше издати земљу, него књигу“. Преварио сам се, по ко зна који пут.

Ништа лично, само размишљам наглас.

Advertisements

2 thoughts on “Кампање

  1. “…а у ствари аболира и заташкава прљавштину претходника, и тиме практично улази у неприродну коалицију са претходницима.“ Lepo rečeno… Ja kad to krenem da objašnjavam potreban mi je prostor omanje novele… A, eto, može i u par reči…

  2. Хвала облогован, и добро дошао. Може све, и новела и кратка форма, само недостаје спремност да се прихвате неке ствари, неки примери и понашања (као овај који си подвукао) као реалност, као нешто назадно и штетно, већ напротив…контрол це, контрол ве, без укључивања мозга 😦

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s