Blic Online | Blog | Polupuno, poluprazno i isprazno

Pitanje je da li Srbija ima dovoljno snage i volje i za ovaj spori put ka EU. Zato se, dokle god on postoji, mora trpeti delimična kontrola medija, delimična uzurpacija vlasti i većina onoga što Vesna Pešić sa pravom primećuje kao još uvek loše u Srbiji, uz uporedni rad na EU integracijama koje su jedini dostupni korektivni mehanizam koji opisanu situaciju može postepeno da menja na bolje.

преко Blic Online | Blog | Polupuno, poluprazno i isprazno.

Не могу да прихватим да ме жуља камичак у ципели, а камоли „делимичну“ контролу медија. У чему се огледа делимичност, ко и на основу чега одређује шта „може“, а шта „не може“? Све, па и те, „делимичне“ контроле су цензура, блокада протока. Проток информација, као и код крворока, када је онемогућен подиже притисак, висок притисак води у инфаркт, шлог, колапс. Исто је и са блокираним информацијама. Није ли један од покретача масовних покрета и побуна, грађанских немира, била „ТВ Бастиља“ са само једном (од више могућих) стварности?

Исто је и са „делимичном“узурпацијом власти. Али, о власти, злоупотребама, мислим да је рано говорити, у оном смислу да од тога може бити неке вајде. Власт у Србији не ради по налогу народа и испуњењу народне воље. Она спроводи план рада моћних ино-организација, било ЕУ, било НАТО, било ММФ, са немогућношћу критичког става према било ком испостављеном налогу. Овој власти је, на жалост, пријатније и лакше да безусловно спроводи ино-налоге, него чак и да буде спона између народа и запада, макар посредник. Макар да по некад пита народ. Формално, све изгледа у реду. Изигравање народне воље, редовним организовањем избора, па потоњим формирањима непринципијелних коалиција, јавна је формула „успеха“ било које власти. Проблем је што је таква владавина реално бесплодна, а на дужи рок назадна.

Дефинитивно, медије треба ослободити контроле. Довољна је ауто-цензура. Само тако могуће је опште мишљење о степену слободе, свести, просвећености па и писмености нације. То опште мишљење не може никога да „боли“, а свима може да користи.

Власт ће морати сама да ради на себи, по питању узурпације. Екстремно тежак задатак. Опет, неуспех у том раду доноси веће шансе да се нација лакше одлучи да мења власт. О овоме треба да води рачуна свака власт.

Најтежи део цитата, перфидно увучен у ламентирање над „манама“ власти, је онај о ЕУ као „једином доступном корективном механизму“. Осим што може да веђа, свакок грађанина слободног мишљења то омаловажавање и приписивање незрелости читавом друштву (па тиме и сваком појединцу), осим што подржава функцију „великог брата“, а у ствари очуха-странца са јако љутом шибом, а по некад и каишем (да коригује), најгоре је у свему томе што се као дефаулт намеће теорија да је „једносмерна улица“ асолутно једина могућа, и као таква најбоља, и још благо нама што је тако…Нереално, и веома поданичко мишљење, израз сопствене незрелости и неспремности да се реалност прихвати баш онаквом каква је, да је „двосмерна улица“ улица са бар једном могућношћу више од једносмерне, и као таква, боља. Зашто такво мишљење? Можда је то, осим незрелости и личне несигурности, линија мањег отпора, брза „лична корист“ ма шта то било, или можда само израз умора од преживљених турбуленција неких двадесетак година уназад.

Овај коментар започет је док је председник Србије био Борис Тадић, а завршава се у време кад ту функцију заузима Томислав Николић. Ако победа на изборима значи промену, и ако се та промена не огледа у слободи медија (више слободе) и узурпацији власти (мање узурпације), онда је то промена на горе. Па макар и по цену да цела Србија, колико сутра усвоји лаж да је само „једносмерна улица“ – улица. Можда смо „џабе кречили“. Можда ћемо убрзо морати опет…

Ншта лично, размишљам наглас…

Advertisements

2 thoughts on “Blic Online | Blog | Polupuno, poluprazno i isprazno

  1. Oni koji su mislili da su glasanjem za „opozicionog“ kandidata Nikolića krečili, ubrzo će shvatiti da je bilo džaba. Ključno pitanje je da li će biti dovoljno snage da se to sebi prizna i da se na osnovu tog priznanja dela.

    1. О „тону фарбе“ могуће је говорити тек кад се фарба осуши 🙂 Док је свежа фарба, чачкајући човек само може да се улепи, испрља и да „помогне“ да крајњи производ буде много гори него што би заправо и био.
      А генерално мислим да је ово (кампање, изборни процес…) било једно, прилично успешно, „фарбање“ иовако испошћене нације. Опет, без тог фарбања се не може, и то је ваљда једина прилика да се „пребројимо“ по питању „коме одговара а коме не“ да се настави по старом…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s